Page images
PDF
EPUB

Друштво поји за неђељу дана.
Ова пјесма свјема Србинима,

Од мен, пјесма, од Бога вам здравље!

44.

Војевање Црногораца и Руса на Никшиће.

Вино пију до два побратима
На Цетињу код бијеле цркве,
Једно бјеше Петровић владика,
А друго је Москов ђенералу,
На име га Брагодијер вичу.
Кад се рујна вина напоише,
О свачему јеглен затурише,
Онда вели Петровић владика :
„Побратиме Москов ђенералу!
„Мене, брате, додијаше Турци,
-Кидисали су четири стране,
„Робе, пале, а сијеку главе,
„Баш се Турска раширила широм,
„А Црна се гора стијеснила,
„Од Турака живљет' не можемо.
„Но те молим, мили побратиме,

Да ми дадеш азне и џебане

5

10

15

,

„И Москова убојних солдата,
„Да ударим на четири стране;
„Прву ћемо дијелити војску,

,

,

7

На Никшића са њом ударити;
Другу ћемо оправити војску

На Жабјака, града бијелога;

„ Трећу, брате, варош-Подгорици;
„А четврту Колашину тврду.
„Ако, брате, Турке надбијемо,
„Црна ће те гора помињати,
На ком себе спомен оставити
„Док је сунца и док је мјесеца.”
Онда вели Москов ђенерале:
„Побратиме Петровић владика!
„Све би дао, што си заискао,
„Тек не смијем, мили побратиме,
„Док не питам цара Александра.”
Опет вели Петровић владика:
„Побратиме Москов ђенерале!
„Ти се, брате, немој препанути
, Од честита цара Александра,
„Цар ће дати, што иска владика,
„Јер он браћу Црногорце љуби
, Као своје Русе по Русији.”
To ce побра оба послушаше,
Да Никшића отму од Турака.
Па голему покупише војску,
Брагодијер подиже солдате,
А владика младе Црногорце;
Право иду бијелу Никшићу,

20

25

30

35

40

45

[ocr errors]

Док дођоше мосту великому
На помолу бијела Никшића,
Ту су Турци кланце поватали,
Поградили метеризе тврде,
Не да Турчин на мос нагазити,
Ту се бише ватром из пушака,
Неколико погибе јунака,
А бесједи Петровић владика:
„Није л' мајка родила јунака
„У ордију млада Црногорца,
„Да потргне јатагана ножа,
- Да јуриши на мос међу Турке
„И за њиме млади Црногорци,
„Да грађане потиснемо Турке!"
Ту се јунак наћи не могаше.
Онда вели Петровић владика :
„Браћо моја, млади Црногорци!
-Зовите ми Бела барјактара,
, Од Чкрнића на гласу јунака,
„Који носи свилена барјака,
„Он ће први ударит на Турке.”
Црногорци сви владици вичу:
„Бело узе стотину јунака,
„Па отиде низ Рудине равне.
Таман они у ријечи бјагу,
Док ето ти Бела барјактара,
Све Рудине ватром попалио,
Неколике погубио главе,
И Турака седам уватио.
Како дође Бело барјактару,

50

55

60

65

70

,,

75

Пред владику мртве тури главе,
Владика му муштулуке даје,
Бело узе крстата барјака,

Па потрже пламена анџара,
А повика браћу Црногорце,
На ћуприју први ударио,
А за њиме млади Црногорци.
Када Турци то чудо виђеше,
Ту пламене ноже повадише,
И поводе коњма исјекоше,

Млоги јаше, а коњиц му свезат,
Тог свакога жива уФатише;

Па отале Турке поћераше
До Никшића, града бијелога;
А кад Турци војску сагледаше,
На бедем се граду начетише,
Заиста се јако препадоше,
Па барјаке земљи положише,
У трипута темена чињагу,
Србима се смјерно предавагу;
Ту послаше до два поглавара,
Да замоле Бела барјактара.
Када сјутра буде на предају,
Те им даду бијела Никшића,
Да поштеде од Никшића Турке
Од Москова и Црногораца.
Млого благо обећају Белу,
И Бело иг води пред владику
И његова Богом побратима,
Брагодијер млада ђенерала,

80

85

90

95

100

105

Ту им вјеру тврду зададоше,
Да предаду свијетло оружје
И Никшића, града бијелога,
Па им ништа учинити не ће
Нека иду, враг их и однио!
Поглаваре у град повратише,
Па Никшића тврдо опасаше.
Ту иг бијел данак оставио,
А тамна иг ноћца прифатила.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
Завади се Цетињски владика
Са Московом, Богом побратимом,
Овако му Москов говараше:
„Побратиме Цетињски владика!
Што ми на број не буде солдата,
. За свакога Москова солдата
„Да ми дадеш по два Црногорца.”
А владика каза ђенералу;
Да му не да богме ђавољега.
Ту неслога, да је Бог убије!
Оставише бијела Никшића,
Па одоше на поље Цетиње.

110

115

120

125

« PreviousContinue »