Укопаше и ожаловаше.
Бог му дао у рају насеље,
Нама, браћо, здравље и весеље.
Султан Махмут од Стамбола б'јела, Он пошиље на Босну везира, По имену пашу Џеладина; Јер у Босну не има везира, Но се Босна земља похасила,
И цару су даве додијале; Зато шиље првога везира, Да по Босни ћера јарамазе, И умири све крајине редом По свој Босни и Херцеговини. И кад везир Босни земљи дође, Сретоше га паше и кадије И остале баше и бегови, Пред везиром сви чине давије, Јер је њима зулум додијао Од Мораче и горње и доње: „Од ускоках, горскијех хајдуках,
- Скоро су се од нас одметнули, „Не дају нам царева харача, Ни остале цареве верђије, Нити Турску прифатају руку, Они иду ломној гори Црној "На Цетиње, тер владику моле, И његову прифатају руку,
„И још њему приносе дарове, „ Владика их добро дочекује, Поклања им злаћене медаље - Великога цара Московскога, „Поставља им по жељи главаре И сердаре и војводе младе; , Бегођ бјеше влаха ваљатнога , У сву Босну и Херцеговину, Све побјежа у Морачу горњу, Робе, пале, а сијеку Турке, „Разбијају по друму трговце,
Одјавише из планине овце, Одагнаше коње и волове,
Похараше господске дворове, - Раскопаше куле и чардаке, "Поведоше буле кадуџике, "Узимљу их за вјерне љубовце; Аман везир, за царево здравље! „Ти освети Турке на власима; Ако ли их осветити не ћеш, Носићемо кључе од градовах "И оставит наше пашалуке,
, Твоју ћемо одријети главу." А кад везир у Травнику дође, Сву господу на диван скупио, И овако њима говорио:
Није л' мајка родила јунака, - Да му дадем силовиту војску, - Да отиде у Брда камена, „Да Морачу горњу похарају, „Све пороби и под мач окрене, - Све ускоке и горске хајдуке, Свеколико мало и велико, , Да потурчи у Морачу цркву, „Да начини мечет и мунаре, За
пашу бих њега учинио. Муче Турци, ништа не говоре, Но гледају на ћилиме шаре, Но не мучи делибаша Ибро, Но везиру Ибро бесјеђаше:
О везиру, сунце огријано! Дај ми војске петнаест хиљадах И сокола Али-барјактара И делију Мусу Ратована, „Ја ћу поћи на Морачу горњу; Еда би ме не родила мајка, Већ кобила, која коње ждреби, „Те ја Турке осветити не ћу И све влахе под мач окренути
И бијелу цркву потурчити
И начинит мечет и мунаре.
Даде њему петнаест хиљадах По избору силнијех војниках Од све Босне и Херцеговине, Пет хиљада царевих делија. Од'тле пође делибаша Ибро Преко Босне и Херцеговине, Код Мораче на границу дође У Тушину, пољу маленоме, Код бијеле куле Церовића, Ту је Ибро табор учинио, По Тушини рају пофатао, Двадест и пет глава окинуо, Толико је роба заробио;
Из табора ситну књигу пише, Тер је шаље у Морачу горњу, Баш мишљаше, да ће преварити, Тер овако њима говораше:
Морачани, моја права рајо!
Од зулума што сте побјегнули,
„То је вама за невољу било,
„Јер је Босна самовољна била, - А сад ево на Босну везира, , Тер по Босни ћера јарамазе, „А намјешта по Босни кадије,
Да му раји по ћитапу суде, Мисли рахат учинити рају, „Но пуштите мене у Морачу, Ја ви дајем божу вјеру тврду, „Тврда јемца Мухамеда свеца, - Да ви хиле учинити не ћу,
„Тек четири ноћи преноћити И покупит порез и хараче, „Па ви раја како што сте били, Немојте се, рајо, преварити,
, Но слушајте цара честитога,
„ Оштра сабља Бога великога, „Посјећи ће вас све до једнога,
„Све пофатат, у ропство одвести." 115 А кад књига у Морачу дође Војеводи Мини Радулову, Он покупи браћу и главаре Од ускоках и од Морачанах, И даде им књигу до Тураках; А кад они књигу разумјеше, Омах Ибру другу оправише: „Што се кунеш, Турска арамијо?
Знаш ли, што си јучер учинио
„Баш од своје у Тушини раје, „Која тебе ништа крива није?
, Двадест и пет посјече им главах, „И толико пороби робовах!
, Сам ти кажеш, да ти јавно лажеш;
Ми смо тебе харач приправили:
Из пушаках праха и олова,
, У десници оштријех сабаљах, „Хајде к нама, кад је тебе драго." Па су другу књигу оправили На Цетиње насред горе Црне, Да владици учине на знање: „Господару Петровић-владико!
« PreviousContinue » |