Укопаше и ожаловаше.
Бог му дао у рају насеље,
Нама, браћо, здравље и весеље.
Султан Махмут од Стамбола б'јела,
Он пошиље на Босну везира,
По имену пашу Џеладина;
Јер у Босну не има везира,
Но се Босна земља похасила,
И цару су даве додијале;
Зато шиље првога везира,
Да по Босни ћера јарамазе,
И умири све крајине редом
По свој Босни и Херцеговини.
И кад везир Босни земљи дође,
Сретоше га паше и кадије
И остале баше и бегови,
Пред везиром сви чине давије,
Јер је њима зулум додијао
Од Мораче и горње и доње:
„Од ускоках, горскијех хајдуках,
- Скоро су се од нас одметнули,
„Не дају нам царева харача,
Ни остале цареве верђије,
Нити Турску прифатају руку,
Они иду ломној гори Црној
"На Цетиње, тер владику моле,
И његову прифатају руку,
„И још њему приносе дарове,
„ Владика их добро дочекује,
Поклања им злаћене медаље
- Великога цара Московскога,
„Поставља им по жељи главаре
И сердаре и војводе младе;
, Бегођ бјеше влаха ваљатнога
, У сву Босну и Херцеговину,
Све побјежа у Морачу горњу,
Робе, пале, а сијеку Турке,
„Разбијају по друму трговце,
Одјавише из планине овце,
Одагнаше коње и волове,
Похараше господске дворове,
- Раскопаше куле и чардаке,
"Поведоше буле кадуџике,
"Узимљу их за вјерне љубовце;
Аман везир, за царево здравље!
„Ти освети Турке на власима;
Ако ли их осветити не ћеш,
Носићемо кључе од градовах
"И оставит наше пашалуке,
, Твоју ћемо одријети главу."
А кад везир у Травнику дође,
Сву господу на диван скупио,
И овако њима говорио:
Није л' мајка родила јунака,
- Да му дадем силовиту војску,
- Да отиде у Брда камена,
„Да Морачу горњу похарају,
„Све пороби и под мач окрене,
- Све ускоке и горске хајдуке,
Свеколико мало и велико,
, Да потурчи у Морачу цркву,
„Да начини мечет и мунаре,
За
пашу бих њега учинио.
Муче Турци, ништа не говоре,
Но гледају на ћилиме шаре,
Но не мучи делибаша Ибро,
Но везиру Ибро бесјеђаше:
О везиру, сунце огријано!
Дај ми војске петнаест хиљадах
И сокола Али-барјактара
И делију Мусу Ратована,
„Ја ћу поћи на Морачу горњу;
Еда би ме не родила мајка,
Већ кобила, која коње ждреби,
„Те ја Турке осветити не ћу
И све влахе под мач окренути
И бијелу цркву потурчити
И начинит мечет и мунаре.
Даде њему петнаест хиљадах
По избору силнијех војниках
Од све Босне и Херцеговине,
Пет хиљада царевих делија.
Од'тле пође делибаша Ибро
Преко Босне и Херцеговине,
Код Мораче на границу дође
У Тушину, пољу маленоме,
Код бијеле куле Церовића,
Ту је Ибро табор учинио,
По Тушини рају пофатао,
Двадест и пет глава окинуо,
Толико је роба заробио;
Из табора ситну књигу пише,
Тер је шаље у Морачу горњу,
Баш мишљаше, да ће преварити,
Тер овако њима говораше:
Морачани, моја права рајо!
Од зулума што сте побјегнули,
„То је вама за невољу било,
„Јер је Босна самовољна била,
- А сад ево на Босну везира,
, Тер по Босни ћера јарамазе,
„А намјешта по Босни кадије,
Да му раји по ћитапу суде,
Мисли рахат учинити рају,
„Но пуштите мене у Морачу,
Ја ви дајем божу вјеру тврду,
„Тврда јемца Мухамеда свеца,
- Да ви хиле учинити не ћу,
„Тек четири ноћи преноћити
И покупит порез и хараче,
„Па ви раја како што сте били,
Немојте се, рајо, преварити,
, Но слушајте цара честитога,
„ Оштра сабља Бога великога,
„Посјећи ће вас све до једнога,
„Све пофатат, у ропство одвести." 115
А кад књига у Морачу дође
Војеводи Мини Радулову,
Он покупи браћу и главаре
Од ускоках и од Морачанах,
И даде им књигу до Тураках;
А кад они књигу разумјеше,
Омах Ибру другу оправише:
„Што се кунеш, Турска арамијо?
Знаш ли, што си јучер учинио
„Баш од своје у Тушини раје, „Која тебе ништа крива није?
, Двадест и пет посјече им главах, „И толико пороби робовах!
, Сам ти кажеш, да ти јавно лажеш;
Ми смо тебе харач приправили:
Из пушаках праха и олова,
, У десници оштријех сабаљах,
„Хајде к нама, кад је тебе драго."
Па су другу књигу оправили
На Цетиње насред горе Црне,
Да владици учине на знање:
„Господару Петровић-владико!
|