„На нас иде сила превелика,
, Турске војске двадесет хиљадах „А пред војском делибаша Ибро;
Ми немамо праха ни олова
„Ни спрам њега од боја јунаках,
Јер је много силе у Тураках;
„Но за Бога, драги Господару!
Пошљи нама војске и џебане,
„Немој пуштитʼ ти своје душмане,
, Да погубе твоју сиротињу,
, И изгоре у Морачу цркву,
Задужбину Српскијех краљева,
„Па је од њих тебе останула.
Кад владици ситна књига дође,
Он им шаље праха и олова,
Па је ситне књиге оправио :
Прву шаље у племе Пјешивце
На јунака Мркоја сердара:
,0 Мркоје, моја вјерна слуго!
„Ти покупи Пјешивце јунаке,
„Хајде с њима у Морачу горњу,
Те ћеш тамо Турке дочекати. Па је другу књигу оправио Под Острогом игумну Ђорђију: , Сиди, слуго, у Бјелопавлиће "Код војводе Радовић-Вуксана, , Тер окуп'те њеколико војске, „Хајте брже у Морачу горњу, Те ви тамо Турке причекајте.” Кад Мркоју књига допанула,
Он покупи браћу све Пјешивце,
Три стотине бираних јунаках,
Брже иде у Морачу горњу.
И игумну кад књига допаде,
Једнак брже на коња усједе,
Тер отиде војводи Вуксану,
Три стотине другах окупише,
У Морачу горњу отидоше,
Ту нађоше здраво Морачане.
Једном бјеху Турци ударили
На стражаре на равно Јаворје,
Ал' нијесу ништа учинили,
Него тридест глава оставили,
Па се натраг грдни повратили,
Ту се они мало одморише,
И џебану војсци раздјелише.
Стало вр'јеме за неђељу данах,
Када осмо јутро освануло,
Ал' изиде делибаша Ибро
На Јаворје високу планину,
И извуче од боја топове,
Пушта силну на Морачу војску
А пред војском Омер-барјактара
И силнога Мусу Ратована.
Кад Брђани војску угледаше,
Многа бјеше сила у Тураках,
Силне војске двадесет хиљадах,
А Брђана хиљаду и двјеста,
Па пред Турке изићи не смију,
Но по гори разд’јелише војску,
Низ Морачу ударише Турци,
Сву Морачу огњем изгорјеше
До на Ратњу воду камениту
И до двора Мијата сердара,
Не да сердар изгорјети куле,
Собом има тридесет момаках,
Дочека их огњем из пушаках;
Тад скочише два добра јунака,
Од Мораче Мина војевода,
Од ускоках Петар Кршикапа,
Повикаше грлом бијелијем:
„Сад Брђани, соколови сиви!
Сад је вр'јеме, да им ударимо.
Тад' искочи један јунак добар
Из дружине из горе зелене,
По имену Бајо Кнежевићу,
И дозивље Омер-барјактара:
Стан, Турчине, куд си похитао?"
Па од ока пали џевердара,
Те погоди Омер-барјактара,
Турчин паде, барјак му остаде,
У Тураках сва јакост нестаде,
Тад Брђани на Турке удрише,
И живијем огњем навалише,
С једне стране Мина војевода,
С друге стране Јакша Гачанине,
Који знаде све Турске крајине,
Јер је много одсјекао главах;
С треће стране Мркоје сердару,
А с четврте Вуксан војевода,
С пете стране Ратко харамбаша.
Кад Брђане Турци угледаше,
Плећи даше, а бјежати сташе,
Ал Брђани бјежати не дају,
Но пламене ноже повадише,
И у Турке јуриш учинише.
Боже мили чуда великога!
Ту се просу крвца од јунаках
Како бурна киша из облака.
Из планине гледа делибаша,
Пали Ибро убојне топове,
Да препадне Брдске соколове,
Ал' се они више раздражише,
И на Турке боље ударише;
Кад то виђе делибаша Ибро,
Плећи даде, а бјежати стаде,
Ту Турцима мало Бог поможе,
Јер их брзо тамна ноћца стиже,
А Брђани уморили руке,
Сијекући поглавите Турке.
Ту погибе Муса Ратоване
И са њиме хиљаду Тураках;
Од Брђана три добра јанака:
Од Пјешивца Мркоје сердаре,
Од Ускоках Крушевац Никола,
Једно момче од Бјелопавлићах;
Седам другах ранах допадоше,
А остали здраво остадоше.
Од Тураках шићар задобише
Дв'је хиљаде коњах седленијех,
Лепо турско рухо и оружје
А и много небројено благо.
Слава Богу и богородици,
На Цетиње светоме владици.
Бијела је кликовала вила
Од Јаворја зелене планине,
Те дозива у Морачу горњу
А на име Мину војеводу:
О војводо од двије Мораче! , Сјутра те те ударити Турци „И Мораче обље похарати - До бијеле намастира цркве; Шиљи книгу у Ровца камена, „Ровчани су пушка напрешита, До подне те у бој долазити; Шиљи другу у Морачу доњу, „ Да 'ко дође барем половина.” Но је Мина вили говорио: , Хајд отоле, пребијела вило!
|