Но хајдуци међ' собом говоре:
„Милутине, наша харамбашо!
Или нас је срећа оставила,
„Те су Турци прије проодили;
„Или правог не згодисмо пута,
, Одимо се враћат' на трагове.
Тада рече Балић Милутине:
„Браћо моја, љубимна дружино!
, Да чекамо, докле ноћца дође."
То су они у ријечи били,
Ал' хајдучка стража допаднула,
И њима је 'вако бесједила:
Милутине, наша харамбашо!
„Покриј друштво по трави зеленој,
Ев' одовуд тридесет Турака,
„Пред њима је Анровић Ибро „На дорату коњу помамноме." Кад хајдуци ријеч разумјеше, Покрише се по трави зеленој; Још говори Јушковић Матија: „Браћо моја, љубимна дружино! , Немој који пушку опалити На бијесна Аировић-Ибра, „Док ја не би моју опалио; „Ако не би Ибра погодио, - Удри који, родила га мајка!" У ријечи коју бесједише, У то доба навалише Турци. Добро гађа Јушковић Матија Баш онога Аировић-Ибра,
Добро гађа, ал' лоше погађа:
Не погоди Аировић-Ибра,
Но код њега бегова Усицу,
По добру га мјесту погодио,
У сковију међу очи црне,
Мртав паде у траву зелену.
Пуче друга пушка од хајдука,
Добра друга Вујачића Крста,
Те погоди Наргилу Алију
Посред паса, укиде га с гласа,
Мртав паде у траву зелену.
Тад побјеже тридесет Турака,
Ал не бјежи Мировић Ибро,
Он нагони коња у хајдуке,
А кликује од Никшића Турке:
„Ну од Турци, родила вас курва!
„Ну од Турци, мало је хајдука,
"Не ћемо л их данас рашћерати."
Пушку пали Балић Милутине;
Он погоди Аировић-Ибра,
По добру га мјесту погодио,
Међу пуца, ђе му душа куца,
Мртав паде са коња дорина;
Пак хајдуци на ноге скочише,
Те им Турске осјекоше главе;
Ал' је њима лоша срећа била,
Утече им Ибраимов доро,
И однесе од Пиве хараче.
За њим они трчат ћадијаху,
Ал' не даде Балић Милутине:
He трчите, љубимна дружино!
Ми за доста имамо шићара
Са Турака одијело дивно,
„И још више свијетло оружје;
"Даће нама попе Љешевићу,
Хоће дати двије кесе блага,
Све у жуто ситна Млечанина."
Одатле се натраг повратише,
У Морачу здраво доодише,
Мртве Турске донијеше главе,
На б'јелу их кулу поставише,
Бјелу кулу Малише сердара,
Нек' се чудо на далеко чује.
Полећеле двије тице црне
Од Рудина и од Омутића,
Трубјело су тице прелећеле,
У Никшићко поље долећеле,
Док су у град долећеле биле,
Вијале се тамо и овамо,
Ни на чије дворе не пануле,
Но на дворе Бибић-Зеинила.
Из двора их нико не виђаше
Него доцкан кићена кадуна,
Она млада гола излазила,
Само гола у танку кошуљу,
Само гола како мушка глава,
Јесте боса у папуче жуте,
Она црне тице угледала,
Па покупи дрвље и камење,
Пано црне тице сагоњаше:
- Двије тице, да вас Бог убије!
Окле сте ми јутрос дораниле?
Ја сам чула од старијех људи,
Бено пану двије тице црне,
„Да ту нема добра никаквога,
„Е вас е је срећа донијела
Од Рудина и од Омутића,
Тамо ми је Бибић на паланзи,
Тено кланце чува од хајдука,
Ја сам јутрос млада подранила,
- Те сам везак на ђерђеву везла,
„Па ми хабер од Рудина дође,
- Да пуцају шибе и топови,
„А он иде често у планину,
- Собом води хрте и огаре,
И да лови срне и кошуте;
Је ли Таир главу доносио
„Од Трешњева поља маленога?
„Е се својој кади зафалио,
„Да ће посјећ' Туровића Станка
„И донијет на Оногошт главу, „Понијет је на Мостар везиру, „Ту се хљеба задобити нада.' Кад то чуле двије тице црне, Једна граче, у облаке скаче, А друга је с булом бесједила: Стани, кадо, да ти јаде кажем: „Бисмо раде казат' добре гласе, Ма не ћемо, но што је истина: , Зле ти срне, а кошуте црне! „Није Таир главу доносио „Од Трешњева поља маленога, „Ни Зеинил лова уловио, Него им је војска ударила.
Кад то чула Турска була млада : „Двије тице, да вас Бог убије!
- Да знасте ли, чија бјеше војска?" Много тице опет бесједиле:
Стани, кадо, да ти јаде кажем: „Бјеше војска од Цуца сердара;
Ну кад бјеше о акшаму, кадо, „Ми смо силну војску угледале, „Угледале на воду Ракиту,
Међу војском од Цуца сердара,
Ђе дугачки тутун запалио,
А ијетко проз ордију шета,
„Па га Трипко Беговићу пита:
Што је тебе, од Цуца сердару, -Те ијетко проз ордију шеташ?" " «Ма му вели од Цуца сердару:
|