Page images
PDF
EPUB

1.

Перовић Башрић.

Боже мили: чуда великога!
Што процвиље у Бањане горње?
Да л' је вила, да ли гуја љута?
Да је вила, на више би била.
Да је гуја, под камен би била;
Нит' је вила, нити гуја љута,
Већ то цвили Перовић-Батрићу
У рукама Ћоровић-Османа,
Османа је Богом братимио:
, Богом брате, 'Ћоровић-Османе!
„Немој мене изгубити главу,

,

,

- Ево тебе стотина дуката;

„Седам брата седам Перовића Xohe

[ocr errors]

дати седам џевердара, „Седам снаха седам вијенаца, - Снаха моја Цв’јета Радулова „Хоће дати в’јенце и обоце, „Мајка моја Цуцкињу робињу, Још остало рухо из сандука; А мој бабо Вучићевић Перо „Хоће дати коња испод себе,

5

10

15

20

,,

Још уз коња стотину дуката”. Одиста га Осман пустит' шћаше, Враг донесе од Тупана Панта, Те Осману ријеч бесједио: „Ој Турчине, Ћоровић-Османе! „Немој пуштитʼ Перовић-Батрића: Што ти даје небројено благо, „Узео је благо од Турака;

[ocr errors]

„Што л' ти даје седам џевердара,
„С таки’ их је скинуо Турака;
„Што ти даје в’јенце и обоце,

[ocr errors]

,

Он ће наше снахе поватати,

Те ће скидат в’јенце и обоце; „Што ти даје Цуцкињу робињу, То ће моју ћерку заробити

,,

„Те је дати засе у откупа;
„Што ти даје коња големога,
„Тај је коњиц родом из Бањана.
То изрече од Тупана Панто,
Земљи паде, пушци огањ даде,
Те погоди Перовић-Батрића
Посред паса, укиде га с гласа,
Мртав паде у траву зелену;
А Осман му осијече главу.
Глас допаде у село Заљути
Милу бабу Перовић-Батрића.
Тад’ закука сиња кукавица
Усред зиме, кад јој рока није,
У Заљути селу маленоме;
То не била сиња кукавица,

[ocr errors]

25

30

35

40

45

50

Већ то био Вучићевић Перо, Мио бабо Перовић-Батрића: „Авај мене! до Бога милога!

[ocr errors]

„Ђе ми Батрић брата не остави, „Који би га мог’о осветити.” Тјеши њега Перовић-Радуле: „Та не бој се, мој мио бабајко! „Чекај мене до Ђурђева дана, „Док се гора преођене листом, „Црна земља травом и цвијетом, Ја ћу једну чету сакупити, „Пак ћу с њоме поћи Ꭹ Бањане, „Батрића ћу брата осветити.“ То вријеме за дуго не било, Мало в’рјеме до Ђурђева дана, Док се гора преођеде листом, Црна земља травом и цвијетом, Чету купи Перовић-Радуле, С њоме иде право у Бањане, У Утес је планину до’дио, Ту ми стаде три бијела дана, Право гледа Гацку пространоме, Док угледа на коњу Турчина, Чим га виђе, тим га и познаде, Да је главом Ћоровић-Османе, Пак дружини својој бесједио: „Браћо моја, љубимна дружино! Ево иде Ћоровић-Османе,

,

„Сви падните по трави зеленој, „Ја ћу пасти друму на средину,

55

60

65

70

75

80

„Чекаћемо Ћоровић-Османа;
„Не палите пушке џевердаре
„На Турчина Ћоровић-Османа,
„Не би ли ми Бог и срећа дала,
„Да би њега жива уватио;
„Ако ли га не би уватио,
„Удри који, родила га мајка!“
Друштво паде по трави зеленој,
Радул паде друму на средину,
У то доба Ћоровић-Османе,
Но се скочи Перовић-Радуле,
Те он вата Ћоровић-Османа:
Једном руком коња за дизгене,
Другом руком Турчина за прси,
Обали га у траву зелену.

Остало му прискочило друштво,
Те Османа жива уватише.
Тад бесједи Ћоровић-Османе:
„Богом брате, Перовић-Радуле!
„Немој мене изгубити главу,
„Ево тебе хиљаду дуката;

„Двадест брата двадест Ћоровића
„Хоће дати двадест џевердара,

„А кадуне буле Ћоровића

„Даће свака ситне перишане

„И са грла злаћене ђердане,
„На којим су бисер и дукати;
„Даһу тебе ата големога,

85

90

95

100

105

„Од ког бољег у свој Босни нема, „У свој Босни и Херцеговини,

110

„ Оседлаћу г' седлом сребрнијем

9

[ocr errors]

покрити чохом до копита,

Прије чохе пули рисовином,

Искићеном и сребром и златом.” 115 За то Радул ни хабера нема, Но Осману ријеч бесједио: „Ој Турчине, Ћоровић-Османе! -Мој је Батрић на откупе био, „Ти га не шће пустит на откупе, 120 „Но му русу осијече главу.” Па повади ножа од појаса, Те он Турску осијече главу; Узе њему главу и оружје

И његова коња големога.

За

здраво се натраг повратище; Док дођоше ломној гори Црној, У Заљути селу маленоме, Сусрете га Вучићевић Перо, Руке шири, у лице га љуби, Радул њега у скут и у руку, Дарова му Османову главу, Јоште рече Вучићевић Перо: „Благо мене јутрос и до в'јека! „Кад ја виђех за живота свога, „Бе осветих мојега Батрића.’ То изусти, а душу испусти, Умръо је, покојна му душа! Бог

му дао у рају насеље, А осталим здравље и весеље!

,

125

130

135

140

« PreviousContinue »