Page images
PDF
EPUB

„А да бисмо с четом шићарили
„Али добре главе уграбили
„Од каквога голема јунака,
„Од Турчина нашега крвника?”
Ал’ им вели Петар Пустахија:
„Кад сам скоро из чете дошао,
„На многа сам мјеста уводио,

„Да бих добар шићар угледао,
„Бе бих пошаʼ и чету повео,
„Ал' нијесам ништа угледао,

,

Никаквога голема шићара,

„А да би смо с четом плијенили;

,

„ Али јесам видио прилику,

,

Ђе бисмо ми дочекали Турке: „Сад ј' удрила коса у сијено „Косе Турци широке ливаде, „По широку пољу Гатачкоме, „На ливаду Ченгијћ Алај-бега: „Ту је јадна сиротиња раја, „То су наша браћа од старине, Вазда плачу у Турачке руке, „Њима Турци сваке муке дају, „Особито Ченгијћ Алај-бего, „Крвника га Ришћанскога нема, „Вјерујте ми, оба побратима, „Кад сам стоја' Гацку пространоме „Већ код бега Српског душманина, „Што рађаше од јаднијех Србах, „Какве њима муке удараше, ,Сад с' у мене распале пламови,

40

45

50

5g

60

65

Само би ми сузе прокапале; „И чујте ме, оба побратима! „Кунем ви се Богом истинијем „И овијем вином црвенијем, И тако ми мојега оружја! „И тако ми не остало пусто! „Бих му радиј одасјећи главу, „Да осветим сиротињу рају, "Него добит, за живота благо.” А кад чуше оба побратима, Па једанак на ноге скочише, А срдито Петру бесједише: „Устан, Петре, покупи хајдуке, „Да Ченгијћа бега потражимо, „Тирјанина рода Ришћанскога; „Ако Бог да и Богородица, Али ћемо бегу посјећ' главу, „Али наше тамо оставити,

,

,

Да се суше на Турске градове;
Већ доиста друге бити не ће.”
Кад разумје Петар Пустахија,
Што рекоше оба побратима,
Пољуби их у бијело лице,
Па у руке лати џевердара,
Па покупи петнаест хајдуках
Од крвава Кчева на крајину
И малога села Велестова,
Велестова и од Марковине,
Дивно Петар Пустахија бира,
Све по пушци и крвавој руци,

70

75

80

85

90

95

Који с Турком знаде боја бити
И на мегдан Турке дочекати

и

рањена друга уграбити,

Да му Турци не посјеку главу.
Отолен се чета подигнула,

A пред четом три Српска витеза,
Калаузи Петар Пустахија,

А за њиме Лазар и Перица
Од равнога поља Његушкога,
А за њима дружина остала.
Чета пође уз Рудине равне,
Суминуше Плочу и Трубјело
И Омутић крваву палангу,
Чета пође уз Вардар планину,
И планину здраво прелазише,
Чета иде уз Дубочке равне,
И Дубочке здраво прелазила,
Суминули Троглаву планину,
Докле доше уз Бабу планину,
Ту је трудна чета починула,
Починула три бијела дана,
Четврти се данак подигнула,
Чета пође низ Корита жупна,
Чета сиђе пољу Гатачкоме,
На крај равна поља починуше,
На крај поља у гору зелену.
Но да видиш Петра Пустахију!
Он дофати танкога дурбина,
Пак се пење јели у врхове,
Да он гледа на четири стране,

100

105

110

115

120

125

и

Да га Турска не опази стража,
А кад јели у врхове дође,
Обратио танкога дурбина,
Натури га пољу Гатачкоме,
На дурбин је поље прегледао,
угледа триста косилаца
На ливаду Ченгијћ-Алај-бега,
Све то бјеше Српска сиротиња,
Косе бегу зелену ливаду
На срамоту а не с добре воље.
Па да видиш Петар-Пустахију!
На страну је дурбин окренуо,
На дворове Ченгијћ-Алај-бега,
Даде му се нешто погледати
Ниже двора, зеленој ливади,
Ливаду је магла притиснула,
Из магле се јунак намолио
На његова голема лабуда,
По имену Алај-бег-Ченгијћу,
Зорна коња а зорна јунака!
Наћера га на поље широко,
Докле триста косилаца нађе,
Колико је зоран и бијесан!

Не хоће им Божју помоћ звати,
Него Србе гледа попријеко,

Па извади плетену канџију,
А на њих је ата наћерао,

Па их туче плетеном канџијом,
Ућерива у кошуљу месо;
Пиште јадни Срби сиромаси,

130

135

140

145

150

155

Бога моле, бега проклињаху:
„Хајде тамо Ченгијћ-Алај-бего!
- Да би Бог даʼ и Богородица,
„Заклала те пушка Црногорска!
„Твоју русу однијели главу!”
Бога моле, и умолиће га.
Све то гледа Петар Пустахија,
Пак он сиђе низ јелове гране,
Па у руке лати џевердара,
А покличе оба побратима,
И покличе петнаест хајдуках:
„А на ноге, браћо Црногорци!
. Ево бега а ево мегдана."

[ocr errors]

Па шарене пушке доватише,
Полећеше крајем поља равна,
И на друму бегу западоше,
Кад се врати на своје дворове,
Дивно Петар уреди дружину,
Да запану око друма пута:
Пустахија насред друма пута,
Од горе је грану откинуо,

Па је попе насред друма пута,
А за граном Петар запануо,
Според њега оба побратима,
Једно Лазар и друго Перица,
Кустодије витези јунаци,
Који знаду уграбит' поштење,
Ђе се сјеку главе од Тураках.
Док ето ти Ченгијћ-Алај-бега
На његову вилену лабуду,

160

165

170

175

180

185

« PreviousContinue »