А Перици бистра џевердана; На томе се чета раздвојила.
Драшко Поповић и Гришац Осман-ага.
Пили вино до два побратима Више Спужа у Бјелопавлиће, У гиздаво село Мартиниће, На јуначки очак Радовића: Једно Турчин од бијела Спужа, По имену Гришац Осман-ага, А друго је Поповићу Драшко, Војевода од Кчева крвава. Вино пију, разговарају се, А кад бише у највише пиће, А намјера бјеше намјерила Јест од Брда Брђанку ђевојку Од Пипера племена јакога, Попадију") попа Пилетића,
*) Ваља да се била вјенчала па остала код оца а муж јој запопивши се потом отишао да учи књигу, као што је онамо од прије често бивало; јер иначе не знам како би се звала и попадија и ђевојка.
А родом је с Чева каменога,
родица Драшка Поповића. А кад Драшка познаде рођака, Па се Драшку сави у криоце. А каква је родила је курва! Искићена човом венедичком, Начичана сребром бијелијем, Испуњена златом жеженијем, А од себе дивна и угледна, Љепша цура но бијела вила. А кад виђе Гришчевић-Османе, Узиграше токе на јунака,
Па је Драшку ријеч бесједио:
Побратиме Драшко Поповићу! "Дај ми Драшко Брђанку ђевојку, Једну ноћцу да преконачимо, „А даћу ти једну пушку малу, «Коју ми је паша даровао, „Кад доношах Црногорске главе, , А ваља ти гроша три стотине; „Даћу ти је, преварит' те не ћу." Али Драшко ништа не збораше, Жа му свађу с побратимом било; Али опет Осман говораше:
, Побратиме Драшко Поповићу!
„Дај ти Драшко Брђанку ђевојку,
Једну ноћцу да преконачимо,
„А даћу ти обје пушке мале, „Обје ми је паша даровао,
Кад доношах Црногорске главе,
, Ваљају ти гроша шес стотина. А вели му Поповићу Драшко: Побратиме Гришчевић-Османе! , Хајде пођи Спужу бијеломе, Па ми пошљи твоју булу младу, „ Једну ноћцу да преконачимо,
А даћу ти, Драшко, џевердана „И сувише двије пушке мале, А све ми је принцип даровао, Кад доношах главе од Турака; Јошт кад би ти добра срећа била, „Кад бих тебе оградио сина, „Турци би га каурином звали." А кад зачу Гришац Осман-ага, То Турчину жао на св’јет било, Па извади обје пушке мале, Једанак им ватру наложио Ꭹ прсима Поповићу Драшку А кад виђе Драшко Поповићу, Виђе јунак, да је погинуо, Засука се на обије стране, Ма је једна Драшка погодила, Сломи десну по рамену руку. А кад виђе Гришац Осман-ага, Е остаде Драшко Поповићу, Плећи даде а бјежати стаде Проз бијелу кулу Радовића, А не да му Драшко Поповићу, Но лијевом пали пушку малу, Те Турчина добро погодио
Посред паса, не даде му гласа, Ни жива га земља не шчекала, А припаде, посјече му главу, И узе му обје пушке мале, Па побјеже проз Бјелопавлиће, За њим јадна пристаје ђевојка, А Драшку је ријеч бесједила: „А да Драшко јадан брате драги! Што ће саде ова сестра грдна,
„Што изгуби брата оваквога? Сад ће Спушки Турци устанути, И мене ће живу уватити
И на живе муке ударити, А тебе ће главу изгубити: Ја не жалим моје муке живе, , Него, брате, твоју добру главу, „Што си с мене данас изгубио." А Драшко јој ријеч говораше: „Бјежи к мене јадовна ђевојко! „Па м' одпаши паса свиленога,
„Те увежи моје ране љуте,
„Па бјеж са мном проз Бјелопавлиће.”
А кад зачу лијепа ђевојка,
Па допаде својему рођаку,
А узима мараме од свиле, Па увеза Драшку ране љуте, узе му од Турчина главу, И узе му обје пушке мале, Побјегоше проз Бјелопавлиће, Док дођоше Зети води ладној,
Ал' је пуста Зета устанула, Е је не би орав прелетио,
А не рањен Драшко прегазио, Па се мучи око воде ладне, Докле страга завика ђевојка:
, Аох Драшко! ево погибосмо,
, Спушки су не Турци пристигнули,
На два коња ка' на горске виле."
А кад виђе Драшко Поповићу,
Он отиде крајем воде ладне, Доклен нађе једнога овчара Крајем Зете воде валовите, Па му Драшко ријеч бесјеђаше: О за Бога, ко си код оваца, Узимам те Богом побратима "Пренеси ме преко воде ладне А ево ти пушке двије мале Са Турчина Гришац-Осман-аге, И мене се кажи по имену. “
А овчар му ријеч говораше:
- Ја сам Саво Неваљаловићу,
родом сам из Жупе Никшићке, „Чувам бјеле овце Бошковићу,
„Не смијем те пренијети, Драшко, 130 "Сад ће мене Турци изгубити.” А вели му Драшко Поповићу: „Богом брате, пренеси ме Саво, „Па бјеж са мном Кчеву каменоме,
« PreviousContinue » |