„Поробити мало и велико,
„Изгорјети огњем свеколико;
Ја л' ћу своју изгубити главу,
"Ја л' Брђане истражити листом
- До Острога високе планине.
"Још чујеш ме, Црногорски краљу! 80 „Ак уздајеш помоћ Брђанима,
успримаш робље од Брђана,
Ја с' у моју уздам Арбанију,
-Да Брђан'ма ни помоћи не ћеш."
Ал' не вәли Турчин: ако Бог да!
Већ се Турчин у силу уздаше,
А сила је у Бога вишњега,
Који Турком ни помоћи не ће.
Кад владику књига допанула,
Књигу гледа Цетински владика,
А кад виђе, што му књига пише,
Проли сузе низ бијело лице.
Код њега се бјеху намјерили
Црногорски избрани главари,
Цетињани и други јунаци,
Још овако бесједи владика:
„Црногорци, моја браћо драга!
Ево нас је књига допанула
Од силнога Махмута везира, „Јест се везир, браћо, зафалио, - Да ће Брда истражити листом - До Острога високе планине; „И то збори Махмуте везире, -Да ће дати мита неколико,
"Узеће га млади Црногорци,
„ Продаће му ломну гору Црну,
„Гору Црну и приморје равно
"До бијела града Дубровника;
„Учиниће што је њему драго.
„А знате ли, моја браћо драга!
Како клети коре Србе Турци
Од жалосна боја Косовскога,
„Од издаје Бранковића Вука,
"Нек му буде вазда вјечна мука!
"Могу л' бити ране жесточије,
„Но кад удри небеска стријела,
„Те устрјели голема јунака?
Није тако јака ни стријела,
Да рашчупа срце у јунака,
Као таки укор и срамота.
„Ваши стари (вели) војеваше,
„Војеваше, а и боја бише
Ради вјере и слободе драге,
Да у Турско ропство не падају. Од Бога је велика гријота, „А од људи укор и срамота Издавати Брђане јунаке, Брђани су наша браћа мила. Него, браћо, ако Бога знате! "Да идемо у Бјелопавлиће, „Да бранимо Брђане јунаке. Да с' нијесу Турци посилили, , Кад су пређе кроз нас проходили - А без ране и без мртве главе,
- Не би знали наше Кошћелице,
Сад трзали нама утробице".
Кад то чуше млади Црногорци,
Сви владици клетав учинише,
Да Брђане издавати неће,
Него скупа шњима изгинути.
Каде виђе Цетински владика,
Каде виђе слогу и слободу,
Он ми пише једну ситну књигу,
Те је шаље Махмуту везиру:
Ој Турчине, Махмуте везире!
Ти се прођи Брдске сиротиње,
„Немој њима вријеђати рана,
„Које си им, пашо, задавао:
, Бог ће дати, да их скор освете.
Ако си се, пашо, посилно,
Што си пређе кроз нас проходио
- А без ране и без мртве главе
На Цетињи развалио цркву,
Опалио б'јела манастира:
„Што си б’јелу развалио цркву,
„То си сваког млада Црногорца,
- Свакога си у срце удрио;
Што лопали б'јела манастира,
То си, пашо, свима ране задо;
Што ли знадеш наше Кошћелице,
То нам трзаш саде утробице".
Кад везира књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
За то везир ни хабера нема,
Већ он диже земљу Арбанију,
Шњоме дође на Дољане равне
Крај Златице више Подгорице,
Ту је везир табор учинио
А распео бијело шаторје.
Но владику гласи допадоше,
Кад владика гласе разумно,
Владика ми бјеше излазио
На зелену гору Вртијељку,
Па опали топа убојнога,
Неколико војске сакупио,
Цетињане и друге јунаке,
Шњима оде преко горе Црне,
Докле дође у Бјелопавлиће
Под бијелу кулу Бошковића,
Ту владика ноћцу преноћио.
Кад у јутру јутро освануло,
Зету ладну воду прегазише,
На Слатину воду доходише
Пред бијелу Врачевима цркву,
Ту владика табор учинио
А распео бијело шаторје.
Кад то виђе Махмуте везире,
Он се бјеше ближе примакнуо
Више Спужа града бијелога,
Више Спужа спрема Дердемеза
Под зелену гору Височицу,
Ту је везир табор учинио
А распео бијело шаторје.
Кад то виђе Цетински владика,
Он отоле ситне књиге пише,
Па их шиље преко горе Црне
Црногорским главарим на руке,
А кад књиге земље пријеђоше,
И главаре дома находише,
И виђеше, што им књиге пишу,
Оставише мајке и љубовце,
И овчари у планинам3 овце,
Доватише торбе упртњаче,
Танке пушке у руке деснице,
Па одоше преко горе Црне,
Сваки хита, за владику пита.
Док владику бјеху находили:
Пред бијелом Врачевима црквом,
Ту се силна искупила војска.
Код владике војске не бијаше,
Свега, брате, петнаест стотина;
Ама што је војска код владике,
То су мрки од планине вуци;
То бијаху крилати орлови;
Што л’ пред војском јесу человође,
Што ли момчад млади барјактари,
То бијаху сиви соколови.
Још овако везир говораше,
Пуштио је по војсци телала:
Ко доведе живога владику,
Ил донесе главу владичину,
|