Но не спава Јездовић Мушика,
Нема мајка до њега једнога,
Он од муке спати не могаше,
Фаташе га трољетна грозница,
На далеко опазио Турке,
Скочи момче, а Пера пробуди:
„Диг' се, стрико, већ га не заспао!
Ево на нас војска од Тураках.”
Скочи Перо, како суха муња,
Једном руком уфати оруже,
Другом брата под пазухо Марка;
Сви овчари уз ливаду бјеже.
Но су Турске пушке попуцале,
И убише Петра Вујашкова
И јаднога Мирковића Сава,
Обојици посјекоше главе;
А остаде Јездовић Мушика,
Па је момче Перу говорило:
Благо тебе, о мој стриче Перо!
„Кој утече селу Мартинић'ма,
„Аманат ти моја стара мајка!"
А да видиш Ћелошевић-Пера!
Он извади пушку леденицу,
Те је даде своме брату Марку:
, Ма је тебе, остала ти пуста!
„Бјежи шњоме селу Мартинић’ма,
Мене пута до Милице нема,
, Но ја хоћу до Мушике доћи.”
Па се загна Перо низ ливаду,
И нагна се јунак на јунака,
Ћелошевић на Бећировића,
Бено Амет сијече Мушику;
Перо свога ножа извадио,
И Амета добро ударио,
Рас'јече га до међу раменах.
Амет паде, а Перо припаде,
Уграби му двије кумбурлије,
Па у Турке обље обрнуо,
Но му пусте ватру нехоћаху,
Од крви су пушке закиснуле;
Он их бачи, а вељу дофати,
И доброга обали Турчина,
А делију Махмут-Кокотлију,
Мртва га је земља дочекала.
Па побјеже Перо уз ливаду,
Од онијех утећи могаше,
Но га срете војска од Кошицах.
Перо грлом и авазом вика:
, Ко је јунак, ако Бога знате!
А да мене дође на индату,
И да види муку од јунака.
Но му Турци овце плијенише,
Не да Перо без зле среће овце,
Он у овце скочи на угича,
Те с угича саломи чактара,
Па га бачи у њедра јуначка,
А у Турке уриш учинио,
Дочека га Омовић-Мурате,
И удари сила на јапију;
Мурат њега посјече по глави,
Перо руком рану притиснуо,
Да му крвца очи не залива,
Па Мурата добро ударио,
По рамена осјече Турчину.
Цикну Туре, побјеже у војску,
Али с банде други доскочио,
Авдул-ага од Смаиловићах,
Удрише се два добри јунака,
Но му Перо ни манут не даде,
Окиде му иза шаке руку.
Заскачу га са свакоје банде,
Пушкама га убити не могу,
А Перо се не да ножевима;
Претијече на потоке Турке,
Од Тураках многи јада гради:
Четворици руке окинуо,
И дванаес обрани Тураках,
А једноме скочи на рамена,
Та Турчину Гришевић-Алији.
Таде Туре ријеч бесједило:
„Фала Богу, чуда великога!
„Бе посјече Ћелошевић Перо,
„Посијече толике јунаке
„И ископа Спужа на крајину!
Испод себе пали пушку малу,
Те је Перу ногу саломио,
Паде Перо на зелену траву,
И добру му посјекоше главу.
Па се Турци Богом кунијаху:
Триш му је труп без главе скочно! 135
Ма се Перо добро осветио,
Што мртвијех, што ли рањенијех,
Има пуно осамнаес другах.
Ах! нека га, свијетла му душа!
Такви јунак никад не умире,
Но остаје, да се споменује.
Лука Пусшахија и Веризовић Рамо.
Књигу пише Веризовић Рамо
У питому Жупу крај Никшића,
Па је посла ломној гори Црној
А на Кчево Пустахији Луки:
, Море чу ли, драги побратиме!
- Можли знати, јеси л' запазио,
,Када смо се, побро, братимили?
, Братимисмо с', а не извршисмо.
"Ходи, побро, у п тому Жупу,
- Да ми брацку нашу извршимо,
- Да се, побро, дарујемо даром.
Каде Луку књига допанула,
Те он виђе, што му књига пише,
Но се димно Лука ођеднуо,
И под руку узе џефердара,
Па отиде преко Липовице,
И навали долом питомијем,
И излезе уз Острог планину,
Докле дође у питому Жупу
На дворове Веризовић Рама,
Па зацука зећиром у врата,
Скочи Рамо, отвори му врата,
Руке шире, у лица се љубе,
Па му даје вино и ракију;
Док се Лука добро напојио,
Паде јунак трудан и уморан,
Па га бјеше санак преварио.
Скочи Рамо од земље на ноге
И на Луку меће гвожђе љуто:
А на ноге коњске букагије,
Конопцем му савезао руке,
Па је Рамо вранца дофатио,
Хитро му се у рамена бачи,
И отиде низ Ливеровиће;
И умину село Озриниће,
Докле дође у Никшиће граду
На дворове Луковац-Алије,
Те Алију зове полагано;
Скочи Туре пред бијелу кулу,
Но му збори Веризовић Рамо:
Знаш, Алија, што је ланих било,
|