Page images
PDF
EPUB

„Када ти је погинуо бабо,
„Пос’јече га Пустахија Лука,

[blocks in formation]

Те му даје пушке и ђогина.
Па с' ондоле оба подигоше,
И ојдоше у питому Жупу,
И дођоше Раму на дворове.
Ал' се бјеше Лука пробудио,
Куне Лука побратима свога:
„Што је ово, побратиме Рамо!
, Што је ово, вино те губало!
„Што превари побратима свога
„На лијепу Божу вјеру тврду?"
Но да рече Веризовић Рамо:
Полакоде, побратиме Лука!
„Ни је ласно сјећи наше Турке,
, Па слободно ходит' овудије.”
Рамо Луку поклони Алији,
Алија га зајми савезана,
Поведе га низ питому Жупу.
Кад дођоше према Озринићах,
Но погледа Луковац Алија,
Па Алија Луки говорио:

Ну погледај, мој крвниче Лука, „Погледајдер на бедем од града! „Ка' се црне Црногорске главе,

50

55

60

65

70

И твоја ће оњен, ако Бог да!"
Но му Лука таде бесједио:
,0 Алија, жалосна ти мајка!
"Ланих сам ти изгубио баба,
„А јутрос ћу тебе, ако Бог да!"
Ијетко се напучи Алија,
Ману сабљом, да га посијече,
А Лука му руке надодаје,
Пос’јече му конопац на руке;
Кад се Лука руку дофатио,
Скочи Лука, каʼ четири вука,
Он покупи од оке камење,
Те удари на коња Турчина;
Тако му је Бог и срећа дала,
Те он димно Турчина погоди,
Паде Туре коњу под копита,

A

припаде Пустахија Лука, Пос’јече му главу од раменах,

и

узе му коња и оруже,
И ођело, што је на Турчина,
Њега свуче, а себе обуче,
И побјеже преко Озринићах,
Кога види, свак од њега бјежи,
Докле дође у Острог планину,
Ту је Лука коња оставио,
А отиде преко Буавицах,
Докле дође у Веризовиће,
На Турску је језик преврнуо,

75

80

85

90

95

Зове Лука Веризовић Рама:

100

„Ну ход’, Рамо, пред бијелу кулу,

,

Мен’ утече Црној гори Лука,

„Но м’ из неси двије пушке мале,
„И изведи бијесна ђогата!”

Скочи Рамо на стубе пред кулу,
A упали Лука џефердара,
Те је Раму срце опалио,
Па побјеже зеленом планином,
Докле дође у Острог планину,
Ту окрочи коња Алијина,
Па отиде низ Брда питома,
Здраво дође Кчеву крвавоме,
Здраво дође, весела му мајка!

105

110

14.

Ускок Кариман.

Овај ускок Кариман био је Црногорац из Цуца из села Ровина од братства Томановића, и било му је име Живко. Приповиједа се да је на кућн био потребан и ннокосан или као што се онамо каже нејак и нејакушица, а на Трешњеву била је кућа Пешиканова задружна и силна и бијесна, која се није бојала никога, него је чинила све шта јој год драго било, па је тако и Живку често браве крала и на срамоту отимала, и он је све трпно. Једном пред малу Госпођу, коју прислужују Томановићи, пошаље Живко своју мајку и сестру у приморје

да донесу десетак боца вина и мало ракије и још коју потребу за прислужбицу; Пешикани дознавши за то доих дочекају, кад се поврате из говоре се па отиду те приморја, и отму им вино и ракију и све остало. Кад Живко дозна за то, он прво јутро изишавши пред кућу повиче: „оставајте с Богом Црногорци! и ти света Госпођо, непокарај ме, што те више никад славити не ћу!“ и отоле ускочи у Требиње и потурчивши се онамо стане четовати на Црну гору: приповиједа се да је појекао више од 40 Црногорскијех глава, међу којима су биле и двије браће Пешикана: Пеја и Конце. Кажу да кроз Бијелу гору и поље Дврсно и Стрекавицу и сад стоји мраморије, које је ударано на гробовима онијех људи што их је он поубијао; и приповиједа се да је понајвише ишао само сам у чету па је Црногорце дочекивао из бусије. Као што се и у овој пјесми види, и у Црној гори се приповиједа да су Црногорци навратили и подкупили Шаренце те га некако убију.

Вино пију Турци Требињани
У Требињу граду бијеломе,
Међу њима Ускок Каримане.
Кад се Турци напојише вина,
Тад бесједе Ускок-Кариману:
„Ој Турчине, Ускок-Каримане!
„Што се, Туре, оженити не ћеш
„Из Требиња Туркињом ђевојком?
„Ево овђе до тридесет ага,

,

,

Сваки има у двору својему

„Који шћерцу, који милу сеју;

„ Проси, Туре, ђе је тебе драго,

„Од тебе се нитко понест' не ће,

5

10

, Свак ће дати за тебе ђевојку.”
Ма бесједи Ускок-Каримане :
„Чујете ли, Турци, браћо моја!
„Не мислим се женит' у Требињу
„Ни Туркињом ни влашком ђевојком;

15

„Но ћу једну чету покупити,

„Пак ћу поћи Чеву на крајину,

„Б’јелој кули Драга војеводе;
„Б’јелу ћу му кулу похарати,
„А његову посјећи ћу главу,
„Јешу ћу му шћерцу заробити,
„Довешћу је у Требиња града,
„Пак је хоћу јунак потурчити,
„Узећу је за вјерну љубовцу.”
Ријеч бјеше, брате, ходилица,
Она оде од уста до уста,
Доклен дође до војводе Драга:
Кад то чуо војевода Драго,
Бојаше се Ускок-Каримана,
Па он пише једну ситну књигу,
Тер је шиље у Херцеговину,
У Рудине селу Шаренцима,
А на руке Кресојевић-Крсту:
Чујеш ли ме, Кресојевић-Крсто!
„Изгуби ми У скок-Каримана,
„Бјежи к мене Чеву на крајину,
„Вјера моја мене не убила!
„Б’јеле ћу ти дворе оградити
„Код мојијех, боље од мојијех;
„Све имање твоје потпунићу,

[ocr errors]

20

25

30

35

40

« PreviousContinue »