И даћу ти Јешу за Перишу.”
Књига дође Кресојевић-Крсту,
Кад он виђе, што му књига каже,
Књигу гледа, па се књизи смије:
Боже мили, чуда великога!
- Од кога се плаши војевода!
„Да од кога? веће ни од кога,
Од Турчина једног невјерника!"
То вријеме мало постојало,
Мало стаде, до Ђурђева дана,
Но се диже Ускок-Каримане
У Рудине, да он купи овце:
Бегођ Туре бјеше доходило,
Сваки њему овцу дариваше,
Ко не даде, оном отимаше,
Докле дође у село Шаренце
Баш под кулу Кресојевић-Крста
На чатрњу на воду студену,
Ту находи Крстову љубовцу,
Божју помоћ њојзи називаше:
Божја помоћ, Крстова љубовцо!"
И она му помоћ приватила.
Још јој вели Ускок Каримане:
„Ој Бога ти, Крстова љубовцо!
- Додај мене воде у маштрафи,
Јер сам Турчин ожеднио љуто.“
Кад то чула Крстова љубовца,
Додаде му воде у маштрафи;
Не шће Турчин воду ни маштрафу,
Но Српкињу за бијелу руку;
Ма му вели Крстова љубовца:
„Сједи с миром, Ускок-Каримане,
- Јер тако ми Бога истинога!
„Да те види мој ђевер Периша,
Би он твоју изгубио главу."
То Периша и слуша и гледа
Са чардака са бијеле куле,
Па он пали сјајна џефердара,
Те погоди Ускок-Каримана
Посред паса, укиде га с гласа,
Мртав паде код воде чатрње.
У то доба Крсто прискочио,
Те с Турчина скинуо оружје
русу му одсјекао главу;
Пак с отоле браћа подигоше,
Побјегоше Чеву на крајину
Бјелу двору војеводе Драга.
Ту их Драго дочекао дивно,
Бијеле им дворе оградио
Код својијех, љепше од својијех,
Потпунио све њино имање,
И даде му Јешу за Перишу.
Пију аге од Требиња вино,
Тридес ага и више четири,
Шњима сједи паша од Требиња,
Паша сједи, агама бесједи:
„Аге моје од мога Требиња!
, Ви сви знате, није било давно,
Кад ускочи Томановић Живко
Из Ровина са сред горе Црне,
„Нама ускок у Требиње дође,
- Ми ускока дивно дочекасмо,
„Дочекасмо па га потурчисмо,
„Дадосмо му кулу и читлука,
А Требињском булом оженисмо,
А лијепо име изабрасмо,
„Име Турско ускок-Каримане:
- Сада знате, аге моје драге,
Какав бјеше соко Каримане.
"Док бијаше ускок у Требиње,
„Све тамнице пуне каурина,
А на граду доста бјеше глава
„Од проклете ломне горе Црне,
„Од каура нашијех душмана;
, Саде неста соко-Каримана,
Нама неста на бедему глава,
У тамници влаха ђавољега:
А боље би, Турци браћо, било,
- Да је двадест ага погинуло
Од Никшића и од Корјенића, Од Требиња и Турских крајина - Него један соко-Каримане;
Зашто би нас соко осветио, „А градове главам окитио,
Све тамнице влаха напунио; „А сад нема влаха ни Турчина "Да освети соко-Каримана, „Да убије два брата Шаренца, „Што убише ускок-Каримана, Ја бих њега добро даровао, , Бијелу му кулу начинио, А дао му шћерцу за љубовцу; Ако ли се влаше море наћи, "Даћу њему ситну бурунтију, , Да не дава гроша ни харача "Док од њега тече мушке главе.” Кад то чуше аге свеколике,
Аге чуше, али не дочуше,
Него
крешу а у лулу пушу,
Ма не креше Асан-Беговићу,
Него Асан паши одговара:
- Силан пашо, драги Господаре!
Куј ми, пашо, златну перјаницу,
„Е ја имам вјерену љубовцу,
„А гради ми кулу у Придворце,
A
„Ја ћу поћи кули дваШаренца,
И оба ћу брата погубити
И донијет' двије влашке главе
„За једнога соко-Каримана. “
На јеглен се Туре зафалило,
Пак је зором Туре подранило,
Опремило себе и дората,
И отиде да тражи Шаренце;
А кад Туре бјеше уз Погачу,
Путем срете бољега јунака,
Од Никшића Маруновић-Муја:
Здраво Мујо, драги побратиме!"
Пита њега Мујо побратиме:
, Докле си се, Асо, подигао?"
Све му Асан по истини каже,
А вели му Маруновић Мујо:
„Ја ћу с тобом, драги побратиме!" 70 Пак обадва заједно пођоше.
Док дођоше кули два Шаренца,
Али дома браћа не бијаху,
Него пошли у сестре на пиће.
Отолен се Турци подигоше
И одоше у Пиву питомну
На дворове сестри два Шаренца;
А кад близу куле испадоше,
Угледа их сестра два Шаренца,
Браћу своју сестра авизала,
А вели јој Кресојевић Крсто:
|