И даћу ти Јешу за Перишу.” Књига дође Кресојевић-Крсту, Кад он виђе, што му књига каже, Књигу гледа, па се књизи смије: Боже мили, чуда великога! - Од кога се плаши војевода! „Да од кога? веће ни од кога, Од Турчина једног невјерника!" То вријеме мало постојало, Мало стаде, до Ђурђева дана, Но се диже Ускок-Каримане У Рудине, да он купи овце: Бегођ Туре бјеше доходило, Сваки њему овцу дариваше, Ко не даде, оном отимаше, Докле дође у село Шаренце Баш под кулу Кресојевић-Крста На чатрњу на воду студену, Ту находи Крстову љубовцу, Божју помоћ њојзи називаше: Божја помоћ, Крстова љубовцо!" И она му помоћ приватила. Још јој вели Ускок Каримане: „Ој Бога ти, Крстова љубовцо! - Додај мене воде у маштрафи, Јер сам Турчин ожеднио љуто.“ Кад то чула Крстова љубовца, Додаде му воде у маштрафи; Не шће Турчин воду ни маштрафу, Но Српкињу за бијелу руку;
Ма му вели Крстова љубовца: „Сједи с миром, Ускок-Каримане, - Јер тако ми Бога истинога! „Да те види мој ђевер Периша,
Би он твоју изгубио главу."
То Периша и слуша и гледа Са чардака са бијеле куле, Па он пали сјајна џефердара, Те погоди Ускок-Каримана Посред паса, укиде га с гласа, Мртав паде код воде чатрње. У то доба Крсто прискочио, Те с Турчина скинуо оружје русу му одсјекао главу; Пак с отоле браћа подигоше, Побјегоше Чеву на крајину Бјелу двору војеводе Драга. Ту их Драго дочекао дивно, Бијеле им дворе оградио
Код својијех, љепше од својијех, Потпунио све њино имање, И даде му Јешу за Перишу.
Пију аге од Требиња вино, Тридес ага и више четири, Шњима сједи паша од Требиња, Паша сједи, агама бесједи: „Аге моје од мога Требиња! , Ви сви знате, није било давно, Кад ускочи Томановић Живко Из Ровина са сред горе Црне, „Нама ускок у Требиње дође, - Ми ускока дивно дочекасмо, „Дочекасмо па га потурчисмо, „Дадосмо му кулу и читлука, А Требињском булом оженисмо, А лијепо име изабрасмо, „Име Турско ускок-Каримане: - Сада знате, аге моје драге, Какав бјеше соко Каримане. "Док бијаше ускок у Требиње, „Све тамнице пуне каурина, А на граду доста бјеше глава „Од проклете ломне горе Црне,
„Од каура нашијех душмана; , Саде неста соко-Каримана, Нама неста на бедему глава, У тамници влаха ђавољега: А боље би, Турци браћо, било, - Да је двадест ага погинуло
Од Никшића и од Корјенића, Од Требиња и Турских крајина - Него један соко-Каримане;
Зашто би нас соко осветио, „А градове главам окитио,
Све тамнице влаха напунио; „А сад нема влаха ни Турчина "Да освети соко-Каримана, „Да убије два брата Шаренца, „Што убише ускок-Каримана, Ја бих њега добро даровао, , Бијелу му кулу начинио, А дао му шћерцу за љубовцу; Ако ли се влаше море наћи, "Даћу њему ситну бурунтију, , Да не дава гроша ни харача "Док од њега тече мушке главе.” Кад то чуше аге свеколике,
Аге чуше, али не дочуше, Него
крешу а у лулу пушу, Ма не креше Асан-Беговићу, Него Асан паши одговара: - Силан пашо, драги Господаре! Куј ми, пашо, златну перјаницу,
„Е ја имам вјерену љубовцу, „А гради ми кулу у Придворце, A „Ја ћу поћи кули дваШаренца, И оба ћу брата погубити
И донијет' двије влашке главе „За једнога соко-Каримана. “ На јеглен се Туре зафалило, Пак је зором Туре подранило, Опремило себе и дората, И отиде да тражи Шаренце; А кад Туре бјеше уз Погачу, Путем срете бољега јунака, Од Никшића Маруновић-Муја: Здраво Мујо, драги побратиме!" Пита њега Мујо побратиме: , Докле си се, Асо, подигао?" Све му Асан по истини каже, А вели му Маруновић Мујо:
„Ја ћу с тобом, драги побратиме!" 70 Пак обадва заједно пођоше.
Док дођоше кули два Шаренца,
Али дома браћа не бијаху, Него пошли у сестре на пиће. Отолен се Турци подигоше И одоше у Пиву питомну
На дворове сестри два Шаренца; А кад близу куле испадоше, Угледа их сестра два Шаренца, Браћу своју сестра авизала, А вели јој Кресојевић Крсто:
« PreviousContinue » |