„И даћу ти Јешу за Перишу.”
Књига дође Кресојевић-Крсту,
Кад он виђе, што му књига каже,
Књигу гледа, па се књизи смије:
Боже мили, чуда великога!
„Од кога се плаши војевода!
„Да од кога? веће ни од кога,
„Од Турчина једног невјерника!”
То вријеме мало постојало,
Мало стаде, до Ђурђева дана,
Но се диже Ускок-Каримане
У Рудине, да он купи овце:
Ђегођ Туре бјеше доходило,
Сваки њему овцу дариваше,
Ко не даде, оном3 отимаше,
Докле дође у село Шаренце
Баш под кулу Кресојевић-Крста
На чатрњу на воду студену,
Ту находи Крстову љубовцу,
Божју помоћ њојзи називаше:
Божја помоћ, Крстова љубовцо!”
И она му помоћ приватила.
Још јој вели Ускок Каримане:
„Ој Бога ти, Крстова љубовцо!
„Додај мене воде у маштрафи,
„Јер сам Турчин ожеднио љуто.“
Кад то чула Крстова љубовца,
Додаде му воде у маштрафи;
Не шће Турчин воду ни маштрафу,
Но Српкињу за бијелу руку;
Ма му вели Крстова љубовца:
„Сједи с миром, Ускок-Каримане,
„Јер тако ми Бога истинога!
„Да те види мој ђевер Периша,
„Би он твоју изгубио главу.
То Периша и слуша и гледа
Са чардака са бијеле куле,
Па он пали сјајна џефердара,
Те погоди Ускок-Каримана
Посред паса, укиде га с гласа,
Мртав паде код воде чатрње.
У то доба Крсто прискочио,
Те с Турчина скинуо оружје
И русу му одсјекао главу;
Пак с' отоле браћа подигоше,
Побјегоше Чеву на крајину
Бјелу двору војеводе Драга.
Ту их Драго дочекао дивно,
Бијеле им дворе оградио
Код својијех, љепше од својијех,
И даде му Јешу за Перишу.
Пију аге од Требиња вино,
Тридес ага и више четири,
Шњима сједи паша од Требиња,
Паша сједи, агама бесједи:
„Аге моје од мога Требиња!
Ви сви знате, није било давно, „Кад ускочи Томановић Живко Из Ровина са сред горе Црне, „Нама ускок у Требиње дође, „Ми ускока дивно дочекасмо, „Дочекасмо па га потурчисмо, „Дадосмо му кулу и читлука, „А Требињском булом оженисмо, „А лијепо име изабрасмо,
Име Турско ускок-Каримане:
, Сада знате, аге моје драге,
, Какав бјеше соко Каримане.
„Док бијаше ускок у Требиње,
Све тамнице пуне каурина,
„ А на граду доста бјеше глава
„Од проклете ломне горе Црне,
„Од каура нашијех душмана; „Саде неста соко-Каримана,
Нама неста на бедему глава, „У тамници влаха ђавољега: „А боље би, Турци браћо, било, „Да је двадест ага погинуло „Од Никшића и од Корјенића, „Од Требиња и Турских крајина „Него један соко-Каримане; ,, Зашто би нас соко осветио, „A градове главам окитио, Све тамнице влаха напунио; „А сад нема влаха ни Турчина „Да освети соко-Каримана, „Да убије два брата Шаренца, „Што убише ускок-Каримана, „Ја бих њега добро даровао, „Бијелу му кулу начинио, „А дао му шћерцу за љубовцу; „Ако ли се влаше море наћи, „Даћу њему ситну бурунтију, „Да не дава гроша ни харача
,Док од њега тече мушке главе.
Кад то чуше аге свеколике,
Аге чуше, али не дочуше,
Него крешу а у лулу пушу,
Ма не креше Асан-Беговићу,
Него Асан паши одговара:
,Силан пашо, драги Господаре!
„Куј ми, пашо, златну перјаницу,
„Е ја имам вјерену љубовцу,
„А гради ми кулу у Придворце,
„Ја ћу поћи кули дваШаренца,
И оба ћу брата погубити
И донијет' двије влашке главе
„За једнога соко-Каримана. “
На јеглен се Туре зафалило,
Пак је зором Туре подранило,
Опремило себе и дората,
И отиде да тражи Шаренце;
А кад Туре бјеше уз Погачу,
Путем срете бољега јунака,
Од Никшића Маруновић-Муја:
„Здраво Мујо, драги побратиме!”
Пита њега Мујо побратиме:
„Докле си се, Асо, подигао?”
Све My Асан по истини каже,
А вели му Маруновић Мујо:
„Ја ћу с тобом, драги побратиме!“
Пак обадва заједно пођоше.
Док дођоше кули два Шаренца,
Али дома браћа не бијаху,
Него пошли у сестре на пиће.
Отолен се Турци подигоше
И одоше у Пиву питомну
На дворове сестри два Шаренца;
А кад близу куле испадоше,
Угледа их сестра два Шаренца,
Браћу своју сестра авизала,
А вели јој Кресојевић Крсто:
|