Page images
PDF
EPUB

915

920

925

„Но ако ти није була курва,
„Изиди ми на мегдан јуначки,
„Да на сабље Жупу дијелимо,
„Ко добије, честита му била!
„Они други да жалости нема:
„Ал' ти драго пjешке на опанке,

Ал' на твоме вилену лабуду,
„Ја на мога вранца косматога,
„Сада бирај, што је тебе драго.“
Не шће Турчин на мегдан изаћи,
Но напријед војску сокољаше,
И никаква пушка не пуцаше.
Но да видиш Церовић-Новицу!
Он ми Мирка Богом братимјаше
и свакога редом Црногорца:
„Не мој који пушку избацити,
„Докле моја не пукне шишана
На Турчина Осман-пашу млада. “
Па га Ново гађаше шишаном;
Пуче пушка, не пуче за луду,
Не погоди Осман-пашу млада,
Но његова Дура барјактара,
Турчин паде, барјак му остаде,
Тадер друге пушке запуцаше,
Седам стотин Миркова војника,
Све пукоше из једнога гласа,
Мало која почину на суво;
Шта за Фајду, драги побратиме!
Мало Срба, а млого Турака;
Бијелу им цркву околише,

22

930

935

940 945

950

955

За цркву се рукам” дохватите;
Витешки се бране Црногорци,
Бране цркву, а бране авлију,
Ваљају се Турачке балије,
Стоји јека мртва и рањена,
Пролијећу коњи без јунаках
А јунаци без вранијех коњах.
Но да видиш витеза јунака,
Петровића од старине Мирка!
Закрочио помамна ђогата,
Па ђогата по авлиjу туче,
А нагони своје на јунаштво,
У руке му беше оштра һорда,
А кликује редом Црногорце:
„А сад, браћо, ако Бога знате!
„Не пуштимо пребијелу цркву,
„Да ни цркву не изгору Турци,
„Доћи ће ни помоћ од Брђана,
„Од Брђана и двије Мораче.“
Бој биjaxy од јутра до мрака,
А на цркву јуришају Турци,
Привукоше цареве лубaрде,
Па их бију су четири стране,
Тазурише цркву и олтаре,
Стоји јека рањена јунака,
Тама пала око манастира
Од брзога праха и олова,
Beh брат брата познат' не могаше,
А некали Турчин каурина,
Па се мркле ноћце дохватише,

960

965

970 975

980

2

985

Јоште б'јелу цркву не пуштише;
Колико је на јадноћи било,
На њу сву ноћ јуришују Турци,
Још је јадни Срби не пуштају.
Што за Фајду, драги побратиме!
О жалости, да је виђет” коме!
Не стаде им праха и олова,
Дође ура, да им се предаду,
Mа се Срби нигда предат' не ће,
Докле вјечни спомен не оставе.
Тако рече Петровићу Мирко:
„0 за Бога, моји витезови!
„Отворимо од цркве авлију,
„УФатимо витешко оружје,
„Ударимо на Турске плотуне,
„Просјецимо крило од Турака,
„Да ако би когоћ скапулао,
„Да утече у гору зелену,
„Да не ође не сијеку Турци.“
Но не даду два добра јунака,
Баш Новица, Српска перјаница,
И с Цетиња Мартиновић Сава :
„Не за Бога, Мирко господаре!
„Но кад сване и огране сунце,
„Отворимо врата од авлије,
„Нек у.љезу у авлиjу Турци,
„Потргнимо ножа из појаса,
„Да се іш њима мушки покољемо
и јуначки мегдан дијелимо
„А и вјечни спомен учинимо,

990

995

1000 1005

1010

1015

„Ако ћемо овђен изгинути,
Ема ћемо име прославити,
„А ми никад умријет” не ћемо,
„Док је Српског трага и кољена.“
Ма не хоће Петровићу Мирко:
„Не за Бога, моји витезови!
„Кад погинеш, већ те бити не һе,
„Ни ћеш други мегдан задобити.“
Сви на томе збору пристадоше,
Од авлије отворише врата,
и
рањене собом прифатише,

,
У авлиjу мртви остадоше,
Остадоше тридесет момаках,
Ема су их добро осветили,
У Тураках за двије хиљаде
А сувише рањена јунака,
Пребијају двадест за једнога,
Право није, ма лијека није.
На да видиш Петровића Мирка!
Он закрочи помамна мрка.ља,
Поред њега два своји рођака,
Два рођака до два Петровића:
Једно Петар, а једно крцуне,
Под њима су коњи како виле;
Па Новица узјаха на вранца,
Поред њега Мартиновић Саво,
И

у руку лати цeвeрдара, Петровићи сабље повадише, и још соко Церовић Новица, Поред њих су оба капетана,

1020

1025

1030 1035

1040

1045

и још соко Вучинића-Павле,
И шњима је лудани сердаре,
Луди сердар Турашковић Саво,
Те му пара ни до цара нема,
И перјаник Петар Пејовићу
И два брата два Матановића,
А за њима сва војска остала,
Па најпрви на Турке удрише,
Неко сабљом, неко цeвeрданом,
Прије зоре и бијела дана,
Па ми Турску војску просјекоше,
Свој си војсци крило отворише,
и ту многи Турци погибoше,
Погибoше три Српска витеза:
Од Његуша Перо барјактаре,
и унуче Војводића Бока,
(Младо ђаче од петнаест љета,
и погибе Буро испод Жара;
И многи се ранам" обранише,
И рани се Пеко капетане,
Mа бој бије, ка” да рањен није.
Макоше се Срби уз планину,
Разурену оставише цркву,
И тадер је Турци запалише.
Отолен се Мирко подигнуо,
Докле дође у Острог планину
Код бијеле цркве манастира,
Код старога светог Василије,
и ту нађе Никодима старца,
Још старога протопоп-Јована,

1050

1055

1060

« PreviousContinue »