Page images
PDF
EPUB

„Да не пуште прије своје главе.“
Филип дође у Острог планину,
и донесе књигу шаровиту,
У томе су Турци ударили,
и Пожаре село сподобили,

1215
Сподобили, те га опглили,
А кад виђе Петровића Мирко,
Тад је Мирко ријеч бесједио:
„Сад што ћемо, браћо Црногорци?"
Вели соко Мартиновић Сава, 1220
Заклиња се Богом истинијем
И правијем светим Василијем,
Да ће своју главу изгубити,
Али свеца оставити не ће,
Но код њега хоће умријети,

1225 Наком себе спомен оставити, Запалиће и себе и свеца, Да га Турске чизме не погазе. Рече соко Церовић Новица: „Бре аферим, мој Српски витеже! 1230 „Ја сам знао, што ћеш бесједити, „Оба ћемо заједно мријети.“ Рече соко Петровићу Мирко: „Благо мене, два Српска витеза! „Затвор'мо се, спомен учинимо

1235 „Ради вјере и закона свога „И рад старца светог Василија, Боље ни је поштено гинути „Но без крви њега оставити.“ Свикoлици на то пристадоше, 1240

[ocr errors]

1245

1250

1255

и манастир доњи оставише,
и

узеше протопоп-Јована,
Бјеше им се старац разболио;
Да га жива не пос'јеку Турци,
Пон'jеше га у манастир горњи
Већ код старца светог Василије.
У томе се Срби затворише.
Тадер Турци близо долазише,
и манастир доњи сподобише,
Скупише се сва три паше млада
и њихова армада остала,
На ливаде Турци почиваше,
На ливаде, око манастира,
Ту распеше зелено чадорје,
Гледају их Срби из затвора
Није шала, драги побратиме!
Има војске четрдест хиљада,
А

у затвор двадесет момака,
Баш двадесет и више четири,
Мука их је очима виђети,
А некали шњима боја бити.
Пак се тадер војска окренула,
Сви гледају на манастир горњи,
У њем” ћуте јадни Црногорци,
За њих ништа не жнaвaxy Турци,
Вели тако Мартиновић Сава:
„Господине Петровићу Мирко!
„Ладајмо се, да више дурамо,
„A видимо, да мријет” хоћемо:
„Изидимо горе на пећину

1260

1265

1270 1275

[ocr errors]

1280

1285

На пећину, на воду студену, Више нашег светог Василије, „Бе је мала црква ограђена, „Изнесимо студено камење, „Кад ни Турци дођу у авлију, „Да камењем потучемо Турке, Е не мамо топа ни кумбаре „Нако наше пушке шаровите „И пламене ноже у појасу.“ Рече соко Петровићу Мирко: „Слуго моја, Мартиновић Саво! „Ради Саво, што је тебе драго.“ Изнесоше велико камење На пећину, на воду студену, Па се тадер дивно дијељаху, Дивно Мирко разређива друштво: „0 Новица, мој Српски витеже! „Хајде, Ново, горе на пећину, „Собом узми Мартиновић-Сава И сокола Мартиновић-Пера, C Opње луке Мину Марковића „И јунака Гвозденовић-Мића „И Филипа брата Савовога „A и Myја, момче од Пожара, „E лијепо ревердаром гађа: „Чувате ми врата од авлије, „И чувајте бедем испод цркве, „E ће Турци лагум поткопати „И лагумат” цркву манастира.“ Мирко узе све друштво остало:

1290

[ocr errors]

1295

[ocr errors]

1300 1305

1310

1315

Два рођака до два Петровића
И сокола Матановић-Бура
и Поповић-Сава перјаника,
и од Жупе Николића Шога,
и још сина Војводића Бока
и сокола Пека капетана,
Два Врбице, два своја рођака,
Једно Машо, а друго Иване,
Јунаци су вазда од старине;
Собом узе лудана сердара,
Дите лудо Бурашковић-Сава
и јунака Шћепана Локача
И витеза Кулиновић-Пера,
Буту змију Божовић-Лазара,
Из Повије протопоп-Лазара,
А и Бока, сина поповога,
Из Пожара Петровића Кара,
и остале манастирске ђаке.
Кад су дивно друштво уредили,
Међу њима старац Никодиме,
Акримандрит од Острошке цркве,
Тадер Мирко заповијед даде:
„Моја браћо, рабри Црногорци!
„Сад hе на нас ударити Турци,
„Но ћутите у затвору вуци,
„Док се за зид не привате Турци.“
Што рекоше, тако учинише,
и његову запов'jед примише,
А тадер се војска окренула,
Да изгоре светог Василију,

1320

[ocr errors]

1325

1330 1335

1340

1345

Пред њима је Веризовић Але,
Он је приђе свецу долазио,
Па дозива старца Никодима:
„Никодиме, Српски свештениче!
„Јеси л' горе код бијеле цркве?
„Предај ми се на вјеру јуначку,
„Да не горим Српску богомољу.“
Никодим се чути не чујаше.
Докле Турци до вратах дођоше,
За цркву се рукам” дохватише,
Једнак пуче двадесет пушаках,
А вриснуше двадесет јунаках,
Већ двадесет и више четири,
Паде мртвих двадесет Тураках,
Неки веле: „Леле њему мајко!“
Неки вели: „Одвуци ме, друже,
„Да ми Срби не пос'јеку главу.“
Жестока се затурила кавга,
Стријељаху витези јунаци
Око свога манастира Турке.
Боже мили, чуда великога!
Што учини Петровића Мирко
Су његово двадесет момоках!
Туку Турке, невјерне хајдуке,
Кличу Турци Муја и Алију,
Црногорци светог Василију,
Бољи беше старац Василије
Него Турски Мујо и Алија.
Боја бише за неђељу дана
И и неђељу ноћи без престанка,

1350

1355

1360

« PreviousContinue »