Page images
PDF
EPUB

„Да не пуште прије своје главе.
Филип дође у Острог планину,
И донесе књигу шаровиту,
У томе су Турци ударили,
И Пожаре село сподобили,
Сподобили, те га опалили,
А кад виђе Петровића Мирко,
Тад' је Мирко ријеч бесједио:

1215

„Сад што ћемо, браћо Црногорци?“

Вели соко Мартиновић Сава,

1220

Заклиња се Богом истинијем

И правијем светим Василијем,
Да ће своју главу изгубити,
Али свеца оставити не ће,
Но код њега хоће умријети,

Наком себе спомен оставити,
Запалиће и себе и свеца,

Да га Турске чизме не погазе.
Рече соко Церовић Новица:

„Бре аферим, мој Српски витеже!
„Ја сам знао, што ћеш бесједити,
„Оба ћемо заједно мријети.“
Рече соко Петровићу Мирко:
„Благо мене, два Српска витеза!
„Затвор’мо се, спомен учинимо
„Ради вјере и закона свога
„И рад, старца светог Василија,
„Боље ни је поштено гинути
„Но без крви њега оставити.“
Свиколици на то пристадоше,

1225

1230

1235

1240

И манастир доњи оставише,
И узеше протопоп-Јована,
Бјеше им се старац разболио;
Да га жива не пос’јеку Турци,
Пон’јеше га у манастир горњи
Већ код старца светог Василије.
У томе се Срби затворише.
Тадер Турци близо долазише,
И манастир доњи сподобише,

1245

Скупише се сва три паше млада

1250

И њихова армада остала,
На ливаде Турци почиваше,
На ливаде, око манастира,
Ту распеше зелено чадорје,
Гледају их Срби из затвора
Није шала, драги побратиме!
Има војске четрдест хиљада,
A

у затвор двадесет момака, Баш двадесет и више четири, Мука их је очима виђети,

А некали ш њима боја бити.
Пак се тадер војска окренула,
Сви гледају на манастир горњи,
У њем ћуте јадни Црногорци,
За њих ништа не жнаваху Турци,
Вели тако Мартиновић Сава:
„Господине Петровићу Мирко!
„Ладајмо се, да више дурамо,
,A
видимо, да мријет хоћемо:
„Изидимо горе на пећину

1255

1260

1265

1270

„На пећину, на воду студену, Више нашег светог Василије, „Ђе је мала црква ограђена,

,,

[ocr errors]

Изнесимо студено камење, „Кад ни Турци дођу у авлију, „Да камењем потучемо Турке, „Е не мамо топа ни кумбаре „Нако наше пушке шаровите „И пламене ноже у појасу.“ Рече соко Петровићу Мирко: „Слуго моја, Мартиновић Саво! „Ради Саво, што је тебе драго. Изнесоше велико камење На пећину, на воду студену, Па се тадер дивно дијељаху, Дивно Мирко разређива друштво: „О Новица, мој Српски витеже! „Хајде, Ново, горе на пећину, „Собом узми Мартиновић-Сава „И сокола Мартиновић-Пера, „С Орње луке Мину Марковића „И јунака Гвозденовић-Мића „И Филипа брата Савовога

,,

А и Муја, момче од Пожара, „Е лијепо џевердаром гађа: „Чувате ми врата од авлије, „И чувајте бедем испод цркве, „Е ће Турци лагум поткопати „И лагумат’ цркву манастира. Мирко узе све друштво остало:

66

1275

1280

1285

1290

1295

1300

Два рођака до два Петровића
И сокола Матановић-Ђура
И Поповић-Сава перјаника,
И од Жупе Николића Шога,
И још сина Војводића Ђока
И сокола Пека капетана,
Два Врбице, два своја рођака,
Једно Машо, а друго Иване,
Јунаци су вазда од старине;
Собом узе лудана сердара,
Дите лудо Ђурашковић-Сава
И јунака Шћепана Локача
И витеза Кулиновић-Пера,
Љуту змију Божовић-Лазара,
Из Повије протопоп-Лазара,
А и Ђока, сина поповога,
Из Пожара Петровића Кара,

1305

1310

1315

И остале манастирске ђаке.

Кад су дивно друштво уредили,

Међу њима старац Никодиме,

Акримандрит од Острошке цркве,

Тадер Мирко заповијед даде:

„Моја браћо, рабри Црногорци! „Сад ће на нас ударити Турци,

,Но ћутите у затвору вуци,

Што рекоше, тако учинише,

,,

„Док се за зид не привате Турци.“

И његову запов’јед примише,

A

А тадер се војска окренула,

Да изгоре светог Василију,

1320

1325

1330

Пред њима је Веризовић Але,
Он је приђе свецу долазио,
Па дозива старца Никодима:
„Никодиме, Српски свештениче!
„Јеси л' горе код бијеле цркве?
„Предај ми се на вјеру јуначку,
„Да не горим Српску богомољу.“
Никодим се чути не чујаше.
Докле Турци до вратах дођоше,
За цркву се рукам дохватише,
Једнак пуче двадесет пушаках,
A вриснуше двадесет јунаках,
Beh двадесет и више четири,
Паде мртвих двадесет Тураках,
Неки веле: „Леле њему мајко!“
Неки вели: „Одвуци ме, друже,
„Да ми Срби не пос’јеку главу.“
Жестока се затурила кавга,
Стријељаху витези јунаци
Око свога манастира Турке.
Боже мили, чуда великога!
Што учини Петровића Мирко
Су његово двадесет момоках!
Туку Турке, невјерне хајдуке,
Кличу Турци Муја и Алију,
Црногорци светог Василију,
Бољи бјеше старац Василије
Него Турски Мујо и Алија.

1335

1340

1345

1350

1355

Боја бише за неђељу дана

И неђељу ноћи без престанка,

1360

« PreviousContinue »