„Што је Црној гори за потреби,
Пак и мене може допанути.“
У том зора од истока сину,
Скочи Данил на ноге лагане,
Собом узе Мирка брата свога
И три своја мила братучеда,
Братучеда, три Јокова сина,
Један Драго, а друго је Перо,
А треће је најмлађи Крцуне,
И још друге двадесет момчади,
Ш њима оде право на Цетиње.
А кад доше на равно Цетиње,
Господа их бјеше опазила,
На једно се брзо окупила,
У биљарду те се састадоше,
Од биљарде врата притворише,
Међу собом вијећ учинише,
Да Данилу нико не приступа,
Нити да га љуби ни целива,
Ко не мисли изгубити главу,
Док не дође к нама у биљарду,
Да видимо, што ће говорити.
На ханове почину Даниле,
Ту се наше неки Црногорци,
Што не бјеху од врховна суда,
Даниле им Божју помоћ зваше,
И дивно им капу подизаше:
„Божја помоћ, браћо Црногорци!“
„Добро доша, Петровић-Даниле!"
Нико њему руку не пољуби,
Ни приступа, да се ш њим целива,
Но подоцна један Црногорац,
Барјактар је Ивановић Марко,
С Данилом се у лице пољуби,
Питаше се за мир и за здравље;
Па и други Црногорац дође
Од Цетиња Мартиновић Саво,
Оћаше му пољубити руку,
Не даде се Петровић-Даниле,
Но се љубе у бијела лица,
„А што ћу ти казат', господару,
„Господару ако будеш суђен,
„Веље ћу ти јаде кажевати,
„Што зградише неки Црногорци
,Међу вашом кућом Петровића,
„Мач крвави међу вас метнуше,
„И немило те вас помутише,
„Да би Бог да и Богородица
И витешка његова десница, „Да њихово погине кољено, „Ко би вашу кућу помутио,
„И ко би јој кад невјеран био.
„За остало што ћу ти зборити,
„Сам ћеш виђет', што се урадило, „Него чуј ме, драги господару!
„Ти се мудро и паметно владај,
„Све полако, ако Бога знадеш,
„Не мој своје помутит кољено.
„Кад би ваша кућа сложна била,
„Ласно ћете друге савладати
„И разбистрит', ко је започео,
„Па му вратит жалост за срамоту.“
По отоле испод двора пође,
Аш њим бјеше Мартиновић Саво,
десне стране Петровићу-Мирко,
На своје се дворе не обрати,
Него иде светом манастиру,
Те отвори пребијелу цркву,
И пољуби Петра светитеља,
Обрну се на деснојзи страни,
Бе ће виђет' Петрову гробницу,
Бе су њему стрица саранили,
На гробницу руке прекрстио,
И бијело лице наслонио,
Сузе рони низ бијело лице,
А жалосно плаче господара.
Отолен се Данил покренуо,
Ево пође на своје дворове,
Кад пред дворе у авлију дође,
И ту добра Црногорца нађе,
По имену Мартиновић-Ђура,,
У бјело се пољубише лице,
Питају се за мир и за здравље,
Изидоше кули уз скалине,
За њима је Петровићу-Мирко
А за Мирком Мартиновић Саво,
Па дођоше на врата биљарде,
Цука Данил у бијела врата,
Бијела му врата отворише,
Па уљезе момче у биљарду,
И господи Божју помоћ зваше,
Дивно им се момче поклонило,
Господа му Божју помоћ прима,
Ал' се нико с стола не подиже,
Нити с главе капе подигоше,
Сва господа сједи на пореду,
Перо сједи у врховном столу,
А Борђије сједи у Перову,
А остали други сенатури.
Сви сјеђаху један до другога,
Па Даниле кроз господу мину,
И стрицу је Неру приступио,
Рони сузе, у лице га љуби,
На Борђију стрица пољубио,
Па ми таде наоколо реди,
Са сваким се у лице пољуби,
Како који с Данилом се љуби,
Сваки сједи у својој столици.
Још да видиш, добар побратиме,
Ту неслоге Српске од старине!
Не хћеше му мјесто начинити,
Но остаде момче на ногама,
Обазре се на обије стране,
Ђе ће момче сјести у слолицу,
Ал' столице празне не бијаше.
Виђе Данил, што се догодило,
На страну се мало измакао,
И столицу малу наођаше,
У дно собе ниже сенатура,
Код самијех врата од биљарде,
Ту сједио, доклен ноћца дође,
Друго га нико не испита, Бе је био, што ли је чинио; А када се ноћца примакнула, Подалеко њега одмакоше, Подалеко у манастир стари, Дадоше му камарицу малу, Као да је манастирско ђаче, Ту је стао три четири дана, На долазе често Црногорци, Да гледају млада господара, Не жнаваху, што се урадило, Куд су неки Пера обрнули, Па Данилу често приступаху, Да га љубе у бијелу руку,
Не одлази, но прилази војска,
Сваки хита, за Данила пита,
|