Page images
PDF
EPUB

1515

1520

1525

Турци носе зрна од топова,
Па из руке на цркву бацаху,
Да запале пребијелу цркву,
Но не даду витези јунаци,
Но кумбаре Турске претуљују,
Вуку Турци сламу и сијено,
Да запале пребијелу цркву,
Behе Турци сламу запалише,
Но Србима Бог на помоћ био,
E удари вјетар са сјевера,
Па од цркве ватру одгоњаше,
Те се б'јела не запали црква:
Авлија је пуна од Турака,
Турци гину, нигда не престају,
До по ње се крви напунила,
Турци газе, за крв и не маре,
Уришују вазда без престана.
Ту се бију ноћно три сахата,
Кад четврти сахат долазио,
Сјетише се Срби за камење,
Скочи Ново су седам момака,
Те обали с пећине камење
На рањене и на мртве Турке,
Учини се страшна групавина,
Па се Турци врло поплашише,
А и тaдeр цркву оставише,
Повукоше мртве и рањене,
Утекоше у манастир доњи.
Кад пашама под шаторе доше
Буто б'јени и много крвави,

1530

1535

1540 1545

[ocr errors]

1550

1555

Кад виђеше сва три паше млада, Како им је погинула војска, Па се клети потужеше Турци: „Да је просто, драги господаре! „Што биjaxy јуначким оружјем, „До иста га освојити Тасмо; „Но не просто старцу Василији, На нас пушти студено камење, „Да ће доћи сва сила царева, „Већ манастир освојити не һе.“ А кад сину зора са истока, Нешто виче с Купића планине, Баш је главом Милане сердаре, Пак дозива стојну манастиру Мила брата Мартиновић-Сава, Па се Саво јадан одзиваше, Жалосно му Саво одговара: „А ко зовеш? јади га дозвали!“ А да вели Мартиновић Мило: „Не мој клети, мој мили рођаче! „Oђен твога душманина нема „Него соко Милане сердаре „И његови рабри Цетињани „И господин Петровићу Перо; „Је ли здраво Мирко и Новица „И његови рабри Црногорци? „И „Али су ве освојили Турци?“. Одговара Мартиновић Саво: „Мили брате, Мартиновић Мило! „Нијесу не Турци освојили,

1560

1565

1570 1575

1580

1585

„Но смо доста меса направили,
„Ма сам брата изгубио свога,
„Ема сам га добро осветио.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Добро му се срце огравило,
Па дозива у Турску ордију
Буьумбашу Веризовић-Ала:
„0 Алија, од Никшића главо!
„Кад си синоћ с војском долазио,
„Јесам ли ти меса приправио
„За ужину царевој си војски?
Одговара Веризовић Але:
„Сив” соколе, Петровићу Мирко!
„Доста си ми меса приправно,
Има меса за петнаест дана.“
Тадер Мирко њему одговара:
„0 Турчине, Веризовић Але!
Кажи право, тако био здраво!
„Те бој бисмо за неђељу дана
„На бијелу под Острогом цркву,
„Колико је војске погинуло
„Од нашега боја жестокога?
Алија му право кажеваше:
„Каурине, Петровићу Мирко!
„Дв'је хиљаде Турскога низама,
„Три на броју под чадором нема,

А још више има рањенога
„Од твојега праха и олова
„И вашега студена камења;
„За остале Турке крајичнике

1590

[ocr errors]

1595

1600 1605

1610

1615

„А за њих ти казатне умијем,
„Колико је војске погинуло,
„Но се моје утро кољено
Од бијела града Никшићкога.“
Но Алија Мирка зовијаше:
„Господине, Петровићу Мирко!
„Кажи право, тако био здраво!
„Колико ти погинуло друга
„У Острогу на бијелу цркву
Од нашега боја жестокога?
„Не питам те за питому Жупу,
„Колико си тамо оставио,
„Ного само за Острошћу цркву.“
A Мирко му тадер одговара,
и куне се Богом истинијем
и нашијем старцем Василијем:
„Двојицу си на мртво убио,
„А четири ране допануле:
Погибе ми Марко попа Лаза
„Из Стубице, села маланога,
„И попа сте раном обранили,
„Десну сте му ногу саломили,
„И погибе Дабојевић Буро,
И рањен је Поповића Саво,
То је мене мили перјаниче,
„И рањен је Пеко капетане,
„И рањен је Мујо испод Жара,
„Од рана им ништа бити не һе,
„Но бој бију, за ране не маре.
Кад Алија разумио Мирка,

1620

1625

1630 1635

1640

1645

Страшно му се Але заклињаше:
„На цркву ти нигда доһи не hy,
„И ево ти Турску вјеру дајем,
Него пјевај, па се разговарај.“
Но да видиш чуда изненада
Од сокола Милана сердара
и његове браће Цетињанах!
На Турску је војску ударио
Кано суха муња из облака,
и Турске је шанце освојио,
Разагони проз Пожара Турке
Ка” и вуци проз планину овце,
Разбучише Турачке плотуне,
С'јеку Турке, невјерне хајдуке,
Бога моле, да им припоможе,
Пет стотина главах окидоше;
Још да видиш, драги побратиме,
Мартиновић-Милана сердара
и витеза Бура барјактара!
Голе сабље носе у рукама,
Крваве им сабље до балчаках,
Сијекући цареве солдате;
Ту је сердар славу задобио
и његови рабри Цетињани.
Кад разбише пашино тамборје,
И велику одору добише,
Грабе Срби копја убојита,
Срби грабе һорде димишкиње
и цареве свилене барјаке.
Ту Србина, браһо, не имаше,

1650

1655

1660

« PreviousContinue »