Page images
PDF
EPUB

„Но смо доста меса направили,
„Ма сам брата изгубио свога,
„Ема сам га добро осветио.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Добро му се срце ограшило,
Па дозива у Турску ордију
Буљумбашу Веризовић-Ала:
„О Алија, од Никшића главо!
„Кад си синоћ с војском долазио,

1575

[blocks in formation]

1585

„Има меса за петнаест дана.“
Тадер Мирко њему одговара:
„О Турчине, Веризовић Але!
„Кажи право, тако био здраво!
„Те бој бисмо за неђељу дана

„На бијелу под Острогом цркву,

1590

„Колико је војске погинуло

„Од нашега боја жестокога?“
Алија му право кажеваше:
„Каурине, Петровићу Мирко!
„Дв’је хиљаде Турскога низама,
„Три на броју под чадором нема,

А још више има рањенога
„Од твојега праха и олова
И вашега студена камења;
„За остале Турке крајичнике

1595

1600

„А за њих ти казат' не умијем,
„Колико је војске погинуло,
„Но се моје утрло кољено
„Од бијела града Никшићкога.“
Но Алија Мирка зовијаше:
„Господине, Петровићу Мирко!
„Кажи право, тако био здраво!
„Колико ти погинуло друга
„У Острогу на бијелу цркву
„Од нашега боја жестокога?
„Не питам те за питому Жупу,
„Колико си тамо оставио,

[ocr errors]

,Ного само за Острошћу цркву.“

А Мирко му тадер одговара,

И куне се Богом истинијем
И нашијем старцем Василијем:
„Двојицу си на мртво убио,
„А четири ране допануле:
„Погибе ми Марко попа Лаза
„Из Стубице, села маланога,
„И попа сте раном обранили,
„Десну сте му ногу саломили,
И погибе Дабојевић Ђуро,
„И рањен је Поповића Саво,
„То је мене мили перјаниче,
„И рањен је Пеко капетане,
„И рањен је Мујо испод Жара,
„Од рана им ништа бити не ће,
„Но бој бију, за ране не маре.“
Кад Алија разумио Мирка,

[ocr errors]

1605

1610

1615

1620

1625

1630

Страшно му се Але заклињаше:

[ocr errors]

На цркву ти нигда доћи не ћу,
„И ево ти Турску вјеру дајем,
„Него пјевај, па се разговарај.“
Но да видиш чуда изненада
Од сокола Милана сердара
И његове браће Цетињанах!
На Турску је војску ударио
Кано суха муња из облака,
И Турске је шанце освојио,
Разагони проз Пожара Турке
Каʼ и вуци проз планину овце,
Разбучише Турачке плотуне,
Сјеку Турке, невјерне хајдуке,
Бога моле, да им припоможе,
Пет стотина главах окидоше;
Још да видиш, драги побратиме,
Мартиновић-Милана сердара

И витеза Ђура барјактара!
Голе сабље носе у рукама,
Крваве им сабље до балчаках,
Сијекући цареве солдате;
Ту је сердар славу задобио
И његови рабри Цетињани.
Кад разбише пашино тамборје,
И велику одору добише,
Грабе Срби копја убојита,
Срби грабе һорде димишкиње

И цареве свилене барјаке.

Ту Србина, браћо, не имаше,

1635

1640

1645

1650

1655

1660

Ко не води коња седленика
Али добар биљег са Турчина,
Част и дика Петровића књаза.
На трагове Турке поћераше,
У манастир доњи затворише,
Пет стотинах Турци унијеше,
Унијеше мртвијех Тураках
Од Милова боја жестокога,
У ливаде те их закопаше,
Да им Срби не сијеку главе;
Когођ приспје војски сердаревој
Од малене ломне горе Црне,
Сваки јунак задоби поштење,
Неки једну, неки двије главе,
А барјактар Мартиновић Ђуро,
Ђуро носи и четири главе.
Ту приспјеше до два сенатура
Од лијепе Ријечке нахије:
Једно соко од Стругарах Саво,
Друго витез Пејовић-Стефане,
Они носе по три Турске главе,
Сердару се срце весељаше,
Петровић се грохотом смијаше,
Кад код њега главе доносише,
А свакога грли и целива.
У Пожару ноћцу преноћише,
Па овако Перо запов’једа:

,,

сердару, моја десна руко! „Теке сине зора од истока,

„Да удримо на манастир доњи,

1665

1670

1675

1680

1685

1690

„Еја бисмо њега освојили,
„Јошт и Мирка брата избавили,
„Кад до саде није погинуо.“
Оно виђе Петровићу књаже
Са Церова саврх Пјешиваца,
Што учини Милане сердаре
А и соко Ђуро барјактаре,
Е је добар мејдан задобио,
Па написа књигу шаровиту,
Па ми добра књигоношу нађе,
Књигоношу свога перјаника,
Па је своме стрицу одаслао:
,Чујеш ли ме, Петровићу Перо!
„Ти си добар мејдан задобио
„И ваљана војска Цетињани,
„Сјутра удри паши на тамборје,
„Гони паше гори Планиници,
„Ја ћу у њу Турке дочекати
„А са мојом браћом Катуњане,
„Што утече испод мача твога,
"He he уте' испод сабље моје,

[ocr errors]
[ocr errors]

Нека знаду, ђе су долазили,

„И како је с књазом боја бити.“
Кад је Перо књигу прифатио,
Па дозива Милана сердара
И сокола Ђура барјактара
И од Брда до два капетана,
Мартинића Блажа од крајине,
Који ми је стаса Обилића,

1695

1700

1705

1710

1715

Добро може сјећи остром ћордом,

1720

« PreviousContinue »