Page images
PDF
EPUB

Ко не води коња сед леника
Али добар биљег са Турчина,
Част и дика Петровића књаза.
На трагове Турке поћераше,
У манастир доњи затворише,
Пет стотинах Турци унијеше,
Унијеше мртвијех Тураках
Од Милова боја жестокога,
У ливаде те их закопаше,
Да им Срби не сијеку главе;
Когођ приспје војски сердаревој
Од малене ломне горе Црне,
Сваки јунак задоби поштење,
Неки једну, неки двије главе,
А барјактар Мартиновић Ђуро,
Ђуро носи и четири главе.
Ту приспјеше до два сенатура
Од лијепе Ријечке нахије :
Једно соко од Стругарах Саво,
Друго витез Пејовић-Стефане,
Они носе по три Турске главе,
Сердару се срце весељаше,
Петровић се грохотом смијаше,
Кад код њега главе доносише,
А свакога грли и целива.
У Пожару ноћцу преноћише,
Па овако Перо запов’једа:
„О сердару, моја десна руко!

1665

1670

1675

1680

1685

„Теке сине зора од истока,
„Да удримо на манастир доњи,

1690

X

„Еја бисмо њега освојили,
„Јошт и Мирка брата избавили,
„Кад до саде није погинуо.“
Оно виђе Петровићу књаже
Са Церова саврх Пјешиваца,
Што учини Милане сердаре
А и соко Ђуро барјактаре,
Е је добар мејдан задобио,
Па написа књигу шаровиту,
Па ми добра књигоношу нађе,
Књигоношу свога перјаника,
Па је своме стрицу одаслао:
„Чујеш ли ме, Петровићу Перо!
„Ти си добар мејдан задобио

„И ваљана војска Цетињани,
„Сјутра удри паши на тамборје,
„Гони паше гори Планиници,
„Ја ћу у њу Турке дочекати
„А са мојом браћом Катуњане,
„Што утече испод мача твога,
„Не ће утећ испод сабље моје,
„Нека знаду, ђе су долазили,
„И како је с књазом боја бити.“
Кад је Перо књигу прифатио,
Па дозива Милана сердара
и сокола Ђура барјактара
И од Брда до два капетана,
Мартинића Блажа од крајине,
Који ми је стаса Обилића,

1695

1700

1705

1710

1715

Добро може сјећи остром һордом,

1720

Од Цеклина оба сенатура,
Књажеву им књигу проучио,
И оваку заповијед рече:
„Чујете ли, моји витезови!
„Да ми рано сјутра уранимо,
„На манастир доњи ударимо,
„Да из њега Турке ишћерамо,
„А сад Мирку књигу оправимо,
„Нек отвори двадесет момаках,
„Да удари на манастир доњи,
„Он отуда, а ми одовуда.“
И на томе браћа пристадоше.
Па је Мирку књигу оправио:
„Млади сине, Петровићу Мирко!
„Знам, да ти се уморила рука,

„Сијекући под Острогом Турке,

„Под Острогом и крвавој Жупи, „А су твоје двадесет момаках;

A

„Како сине зора од истока,

1725

1730

1735

„Дођи, Мирко, на манастир доњи, 1740

„И доведи уморне јунаке,

„Да ти видиш јаде од Тураках,
„Како ћемо од њих поградити.“
Бе је срећа, ту је и несрећа:
Турцима се срећа којасила,
Те по ноћи Турци побјегоше,
Оставише стојна манастира,
Оставише Турске чадорове,
Оставише коње седленике,
Утекоше у село Повију,

1745

1750

[ocr errors]

1

[ocr errors]
[ocr errors]

1

[ocr errors]

И ту тамбор Турци поставише. А кад зора сину од истока, На манастир Срби ударише И на Турске б’јеле чадорове, Кад у њима ниђе нико нема. У то Мирко и Новица дође Су његове рабре витезове, Сусрете их Петровићу Перо И његова сва војска остала, Ту се мило љубе и целују, Па га пита Петровићу Перо: ,Како ви је у Острогу било?“ А Мирко му тако бесједио: „Малу су ми штету учинили: „Двојица су мене погинули, „Четири су раном обрањени, „Ма бој бију, када ранах није.“ Ту су данак б'јели престојали, И на томе те су вијећали: „Сјутра ћемо ударит на Турке „У Повију и село Стубицу, „Књаз отуда, а ми одовуда, „Нек од врага не остаје трага.“ И на томе збору пристадоше, 1 Но Бог уби несрећна јунака, Те написа књигу шаровиту, Па је посла Петровића-Перу: „Бјежи Перо, ако Бога знадеш! „Ако ноћас не уведеш војску, „Не прегазиш Зету валовиту,

.

[ocr errors]

. 1

[ocr errors]
[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

„И преведеш војску свуколику,
„Сјутра ће те Турци ухватити,
„Омер паша на Ждребаник дође,
„Уж њега је паша Скадранине,

,,

А код њега педесет хиљадах,

„А три паше ето у Повију,

„Међу њима има по сахата,

1785

„А устала Зета валовита,

„Сјутра Зету пријећи не можеш, „Ма ће прије Турци долазити,

1790

„Ного бјежи ноћно без мјесеца.“
Такву му је књигу направио.
Тадер Перо на ноге скочио,
И жалосну војску окренуо,
И студену Зету пријеђоше;
Поврну се Церовић Новица
И још соко Мартиновић Саво,
И ш њима су два Матановића,
Оба брата јединца у мајке,
Једно Ђуро, друго попе Перо,

1795

1800

И ш њима је Гвозденовић Мићо,

Па пођоше горе манастиру,

И дигоше светог Василију

И његову богату одору

И остале закладе црковне,
Собом воде Никодима старца,
Пренесоше преко Зете

ладне,

И сва војска бјеше прелазила,
Сјутрадан је књаже подранио,
На Повију село ударио,

1805

1810

« PreviousContinue »