Page images
PDF
EPUB

1815

1820

На Повију и село Стубицу,
и пресјече гору Планиницу,
и прекиде таин од Тураках,
Што иђаше од Херцеговине;
Но за Фајду, 2) драги побратиме!
Е га Перо с војском оставио,
Не

удари, како вијећаше.
Ту се силна затурила кавга:
У књаза је тридесет стотинах,
У

три паше тридесет хиљадах;
Погоне се војске по мегдану,
Нити може потиснути Турке,
Нит” се Турци потиснути даду.
А да видиш Петровића књаза!
Он покличе Петра Вукотића
И војводу Ива Радоњића:
„Уриш, браћо, ако Бога знате!"
Голу сабљу носи у рукама,
Па нагони војску на јунаштво.
Но се млада момчад погоњаху
По мегдану тамо и овамо,
Изагна се Машо барјактаре
Од Његуша, села малахнога,
На велика бега Мушовића
Из тврдога града Колашина,
Па уфати бега за вилицу
Под пусапом и свијем оружјем

1825

1830

1835

1) Овдје за Фајду значи узалуд, које сам слу

шао и на више мјеста.

1840

1845

1850

На лабуда, коња виленога,
Без

ране му посијече главу, и

узе му сабљу демишкињу
и лабуда коња великога
и бегову главу са рамена.
Тадер многи Турци изгибоше,
Осамдесет главах посјекоше,
Па се крену сва војска царева,
Ударише десет на једнога,
Црногорску војску потискоше,
Догнаше је на Церово равно,
и двадест им глава посјекоше.
На томе се боју раздвојише,
Па

удари снијег са сјевера,
Већ се војске бити не могоше,
Књаз се маче на Чево крваво,
Али Турци гори Планиници,
Но сад слушај, драги побратиме!
Што се, брате, од војводе случи,
Од Јакова, змаја плаховита:
Грахово му Турци опалише,
ИЈаков се затвори у кулу
А са Живком, братом од матере,
И с витезом Поповићем Вуком,
Боја бију за петнаест дана,
А шњим бјеху четрдест момаках,
Дервиш паша с петнаест хиљадах.
Ту су многи Турци изгинули,
Бију кулу топом и мубардом,
Mа му б'јелу не сломише кулу,

1855

[ocr errors]

1860

1865

1

1870

1875

1880

Но је брани војвода Јакове
Су његове четрдест момаках,
Како беше Србин од старине;
Mа се многи Турци покренуше,
Довукоше сламу и сијено,
Око куле ноћно навалише,
Те велику сламу приниjеше,
Па у сламу ватру утурише,
Па се пуста запалила кула,
и још Јаков кулу не пуштаје,
Док се пуста кула обалила,
Па
ускочи

Јаков у пећину,
и уведе сву своју дружину.
На пећину Турци навалише,
Навукоше сламу и сијено,
И пећини врата затворише,
Упaлише сламу и сијено,
Напуни се камена пећина
Од црнога дима жестокога,
Јунацима очи попрскаше,
Дозивају војводу Јакова:
„0 Јакове, наш Српски витеже!
„Не можемо муке подносити,
„Изидимо на поље Граховско,
„Да ни Турци посијеку главе,
„Јуначки је боље погинути
„Но овакве муке подносити,
„Свакојако овћен умријесмо.“
Јаков се је тешко узмучио,
Па војвода из пећине вика,

1885

1890

[ocr errors]
[merged small][ocr errors]
[ocr errors]

1900

1905

1

1910

А дозива пред пећином Турке: „Упитајте пашу Дервиш-пашу, „Хоће ли ме на вјеру пуштити, „Да ми моју посијече главу, „На поклон му моја добра глава, „Да ми пушта четрдест момаках, „Да слободно иду уз планину, „Да им Турци не сијеку главе, „И да пушти Живка, брата мога, „И мојега јединога сина, „Мене паша нека с'jече главу, „Тек да пушти дружину осталу.“ Добро му се паша посилно, Стотину му вјера задаваше, Да никога изгубити не ће: „А ни тебе, војвода Јакове, „Него ћу ти живот опростити. Шарене су вјере у Тураках: Нека, браћо, сваки Србин знаде, Ко би ову пјесму проучио, Ко је Србин и Српска имена, И ко знаде ц'јенити поштење, И кога је родила Српкиња, Нигда није вјере у Тураках. Тадер Јаков с друштвом излазио, А га врло Турци прифатине, и Јакову руке савезаше и његове четрдест момаках, Доведоше паши под шатором, Такву паша заповијед даде,

1915

1920

1925

Те му Живка брата посјекоше,
А Јакову муке ударише,
На муке му живот извадише 1930
И витезу Поповићу Вуку,
Јошт остале седам осам другах,
Но их редом бројит' не умијем,
А остале вежу у синџире,
Поведоше у граду Мостару. 1935
Баш погибе војвода Јакове,
Који бјеше витез од старине,
Не ваља му Андрија сердару,
Не ваља му, ема чуда није,
Су његове Цуца пет стотинах 1940
Он не мога Турке потиснути
Ни од куле Турке одвојити,
Не кривим га, драги побратиме!
А сад да ти за Ђорђију причам
| његову сву војску осталу.

1945
Ни Борђија не стоји залуду,
Но Црмницу од Турака брани,
Све бој бију у село Лимљане,
Боја бише три неђеље дана,
Ноћи, дневи, свагда брез престана: 1950
Ни га могу потиснути Турци,
Ни се Ђуро потиснут' не даде,
Но све јаше вранца дебелога,
У десницу носи остру форду,
Па војнику сваком срце буди, 1955
Те нагони Србе на јунаштво.
Кад се пета напуни неђеља,

И.

« PreviousContinue »