На Повију и село Стубицу,
И пресјече гору Планиницу,
И прекиде таин од Тураках,
Што иђаше од Херцеговине;
Но за фајду, ') драги побратиме!
Е га Перо с војском оставио,
Не удари, како вијећаше.
Ту се силна затурила кавга:
У књаза је тридесет стотинах,
три паше тридесет хиљадах; Погоне се војске по мегдану,
Нити може потиснути Турке,
Нит' се Турци потиснути даду.
да видиш Петровића књаза!
Он покличе Петра Вукотића
„Уриш, браћо, ако Бога знате!“
Голу сабљу носи у рукама,
Па нагони војску на јунаштво.
Но се млада момчад погоњаху
По мегдану тамо и овамо,
Изагна се Машо барјактаре
Од Његуша, села малахнога,
На велика бега Мушовића
Из тврдога града Колашина,
Под пусапом и свијем оружјем
1) Овдје за фајду значи у залуд, које сам слу
На лабуда, коња виленога,
Без ране му посијече главу,
узе му сабљу демишкињу
И лабуда коња великога
И бегову главу са рамена.
Тадер многи Турци изгибоше,
Осамдесет главах посјекоше,
Па се крену сва војска царева,
Ударише десет на једнога,
Црногорску војску потискоше,
Догнаше је на Церово равно,
И двадест им глава посјекоше.
На томе се боју раздвојише,
Па удари снијег са сјевера,
Већ се војске бити не могоше,
Књаз се маче на Чево крваво,
Боја бију за петнаест дана,
А ш њим бјеху четрдест момаках,
Дервиш паша с петнаест хиљадах.
Ту су многи Турци изгинули,
Но је брани војвода Јакове
Су његове четрдест момаках,
Како бјеше Србин од старине;
Ма се многи Турци покренуше,
Довукоше сламу и сијено,
Око куле ноћно навалише,
Те велику сламу принијеше,
Па у сламу ватру утурише,
Па се пуста запалила кула,
И још Јаков кулу не пуштаје, Док се пуста кула обалила, ускочи Јаков у пећину,
И уведе сву своју дружину.
На пећину Турци навалише,
Навукоше сламу и сијено,
И пећини врата затворише,
Упалише сламу и сијено,
Напуни се камена пећина
Од црнога дима жестокога,
Јунацима очи попрскаше,
Дозивају војводу Јакова:
О Јакове, наш Српски витеже!
„Не можемо муке подносити,
„Изидимо на поље Граховско,
„Да ни Турци посијеку главе,
„Јуначки је боље погинути
„Но овакве муке подносити,
„ Свакојако овђен умријесмо."
Јаков се је тешко узмучио,
Па војвода из пећине вика,
А дозива пред пећином Турке:
„Упитајте пашу Дервиш-пашу,
„Хоће ли ме на вјеру пуштити,
„Да ми моју посијече главу,
„На поклон му моја добра глава,
„Да ми пушта четрдест момаках,
„Да слободно иду уз планину,
"Да им Турци не сијеку главе,
Него ћу ти живот опростити. “
Шарене су вјере у Тураках:
Нека, браћо, сваки Србин знаде,
Ко би ову пјесму проучио,
И ко знаде цјенити поштење,
Ко је Србин и Српска имена,
И кога је родила Српкиња,
Нигда није вјере у Тураках.
Тадер Јаков с друштвом излазио,
А га врло Турци прифатише,
И Јакову руке савезаше
И његове четрдест момаках,
Доведоше паши под шатором,
Такву паша заповијед даде,
Јошт остале седам осам другах,
Но их редом бројит' не умијем,
А остале вежу у синџире,
Поведоше у граду Мостару.
Баш погибе војвода Јакове,
Који бјеше витез од старине,
Не ваља му Андрија сердару,
Не ваља му, ема чуда није,
Су његове Цуца пет стотинах
Он не мога Турке потиснути
Ни од куле Турке одвојити,
Не кривим га, драги побратиме!
А сад да ти за Ђорђију причам
И његову сву војску осталу.
Ни Ђорђија не стоји залуду,
Но Црмницу од Турака брани,
Све бој бију у село Лимљане,
Боја бише три неђеље дана,
Ноћи, дневи, свагда брез престана: 1950
Ни га могу потиснути Турци,
Ни се Ђуро потиснут не даде,
Но све јаше вранца дебелога,
У десницу носи остру ћорду,
Па војнику сваком срце буди,
Те нагони Србе на јунаштво.
Кад се пета напуни неђеља,
|