Ђуро кличе Петра војеводу, С Љуботиња Ђура капетана • И Бутора, од Подгоре главу, И витеза Вуксановић-Сава, Који често сјече Турске главе: „На ноге те, моји соколови! „Да ми данас удримо на Турке: "Ал' ћу своју главу изгубити "Ал' с мејдана Турке сагонити, Окапасмо у Црмницу жупну, „Није шала, пет неђеља дана, „Ни можемо оборити Турке, ,,Ни се Турком оборити дамо.“ А то рече, скочи на вранчића, Па заћера помамна гаврана, На Турску је војску насрнуо, А за њим је сва војска остала, Ма га Турци мушки дочекаше, Опалише двадесет топовах, На ма паде педесет војниках, Већ мртвога и рањено друга; Ма Ђорђија за то и не мари, Но с гавраном Турке погазио. Кад виђеше млади витезови, Шта учини Петровића Ђуро, У свакога пуца срце живо, Па једанак на Турке удрише, И прве им шанце освојише Узеше им цареве лубарде И кумпаре, које ватру пале;
Побјегоше уз Рунију Турци,
Оставише царева сестрића,
Те му Срби посјекоше главу;
Ту погибе петнаест стотинах,
Све Турскога избрана војника,
И хиљаду бјеше рањенога;
Оставише цареве лубарде,
Остадоше три ста чадорова;
А утече Барски Селим беже,
А ш њим бјеше Марко капетане,
Па Ђорђија мејдан задобио.
А сад да ти за Омера кажем,
Послушај ме, мој мили брајане!
Омер паша, цареви већиле,
Осман паша са Скадра бијела
И његова љута Арбанија,
Они с мјеста заметнуше кавгу,
Кад дођоше Спужу крвавоме,
И на лаже Куче преварише,
Куче равне и племе Пипере,
Лакоми се нађоше главари,
Те поштење за аспре продаше,
А нека их, црн им образ био
Пред свакијем Српскијем витезом!
Што јунаштво своје похулише;
Млађе момке за то и не кривим,
у томе они не присташе,
Ни присташе, ни контани бише,
Ни пашину руку пољубише;
Главарима црн им образ био!
Што пашину руку пољубише
За његове лаже превелике,
Репате им лаже обећаје.
Турцима је од старине било,
Када лажу, ка' да пером мажу.
Пипери се и Кучи предаше,
Но не шћеше два рабри витеза:
Са Завале Ристо капетане
Са витезом братом најмлађијем,
Већ с Јованом братом од матере,
Који знаде цијенит' поштење,
Јунаштва му у хиљаду нема,
Ни његова срца ни погледа,
И соколом Вулом капетаном,
На кога су седамнаест ранах,
Бој бијући Скендеријом равном,
Ни Вуле се не шће предавати
Су његове седам Марковића,
Затвори се каменој пећини,
А Пилетић кули на Завали
Су његово десет Ђурковића;
Не преда се од Дрекаловића
Рабри јунак Петровићу Туро
Са Косора из Дрекаловића
Су његове све четири сина;
Не преда се витеже јуначе
Сердар Спахо, од Медуна глава;
Не предаде Божовић Драгоја,
То је стари Србин од старине,
Нигда није с вјером превратио,
Ни јунаштво Српско погазио;
Од Сјеница војвода Брацане,
А с Убала Лазаров Пуниша,
Који има богато оружје,
Таквога га у Србина нема,
Он не лиже Турачке сахане,
А смрди му рука од Тураках,
Он је нигда пољубити не ће.
Старјешине с други похулише,
И Турцима пјате полизаше:
Најпрви је Зеко Марковићу
Од бијесне куће Чејовића,
А за њим је Марко Аловићу,
А за Марком Томо Џуџовићу,
А за њим је Перованов Саво
И остале неке поглавице,
Но их редом бројит' не умијем;
И нека их, црн им образ био!
Нагрдише кућу Дрекалову,
Црногорско позлаћено крило.
Па не жалим безобразне курве,
Него жалим витеза јунака,
На кога су до седам медаљах,
Са Стијене Нишу Митровића,
Што нагрди старога Савића,
Кој је доста добио медаљах,
Русија му пошиље дарове
За његове јуначке мегдане;
Нек се Ниша пред господом стиди,
Нек се виси кућа Пилетића
И бијесна кућа Марковића,
Који своје казаше поштење,
Пред својом се браћом затворише
пред силом цара честитога,
Те за вјеру ћаху умријети,
Већ за вјеру и драгу слободу.
Омер паша с војском ударио,
Кад се њему Кучи предадоше,
Предадоше Кучи и Пипери,
Под шатором њему долазише,
Тадер ласно бјеше ударити,
Он удари на Бјелопавлиће,
На гиздаво село Мартиниће,
Ђе је прије Махмут ударио
И своју је срећу изгубио,
Па опали листом Мартиниће,
Није шала, педесет хиљадах,
Није шала, шездесет топовах,
Сви пуцају из једнога гласа,
A вришнуше педесет хиљадах,
Опалише огањ из пушаках,
Трешнуше се брда из темеља,
|