„Што похули на своје јунаштво?
„Камо твоје до седам медаљах?
,,Све седам си на мегдан добио,
„А саде си образ оцрнио!
„О невјерни Вуче Бранковићу,
„Невјерниче отачаства свога,
Што издаде књаза свијетлога,
„Црн ти био образ на дивану!"
Сердар ћути, ништа не збораше;
Овако му Саво бесједаше:
„Те учини саде од издаје,
"За тебе сам у књаза зборио,
„И у књаза тебе измолио,
"Да ће жалост тебе опростити
„И бољу ти кулу начинити,
„Но се дигни и покупи војску,
"Ја ћу купит све Дрекаловиће,
,,Са мном хајде кули Пилетића,
„Да заједно купите Пипере,
"Ја ћу Ровца и двије Мораче,
Васовиће до Кома планине.
„А ево ти Божу вјеру дајем,
„Књаз ће тебе потврдит сердарство,
„Што ти речем, преварит те не ћу;
„Ако ли ми у том не вјерујеш,
„Ево књиге од свијетлог књаза.
Изнеше му књигу шаровиту,
Па је бјеше сердар проучио;
Не хће њега сердар послушати,
Па се каје и данас и вазда,
И сам себе вади очи црне.
И још сердар једну ријеч рече,
Зафаљује свијетломе књазу
„Куп'те војску, предобите Турке, „Ја не тражим никакво госпоство,
„Да на кулу пију грку кафу,
(За ту ријеч доби капетанство),
„Сјутра ћу им добре посјећ' главе.“
A сердар му Никша говораше:
,Муч', синовче, с каменом ти биле!
„Мојом ћу ти сабљом посјећ главу, 2605
„Ако сјутра удариш на Турке:
„Што вјерујеш Мартиновић-Саву,
„Што је Саво лаже ударио?"
Тадер скочи Мартиновић Саво,
У мало се не заметну кавга,
Па скочише оба перјаника,
А сердар им Никша говораше:
„Ја ве Богом и амантом кумим,
Макните се из бијеле куле,
„Да ве ође не нађу Пипери,
,,Да ви добре не сијеку главе,
„Да не носе Омер-паши младу.
Па скочише три момка витеза,
Доватише сва три џевердаре,
Прије зоре н бијела дана
Полећеше пољу Штргањици,
Па дођоше селу Ђурковића,
Бјеше жарко огријало сунце,
Кад код бјеле куле долазише,
Виче витез Мартиновић Сава
Тврду шанцу Пилетић-Јована:
О Јоване, пиле од сокола!
„Јеси л' мене у животу, Јоле?“ Скочи Јован на ноге лагане,
у руке прифати шишану, Из тврдога шанца излазио, А кад виђе три Српска витеза, Зачуди се, ема чуда није, Па потрча пут бијеле куле, Те дозива Риста капетана: „Капетане, мој очињи виде! „Устани се на ноге лагане, „Жарко ни је огријало сунце, А било је потамњело давно:
Ево нама три момка сокола
„Од нашега свијетлога књаза.“
Скочи Ристо, ка' да се помами,
Па у кулу Срби уљезоше,
Руке шире, у лица се љубе,
Па се мило грле и целују.
А жалости да је виђет' коме:
Од радости топле сузе лију,
И веселе књаза свијетлога,
Поиграше по бијелој кули,
Поиграше, грлом запјеваше,
Сва се кула из темеља љуља;
Но да вели Ристо капетане:
"Не за Бога, моја браћо драга!
„Да не чују издајни Пипери,
,,Е ће на нас јутрос ударити
„И довести сву пашину војску. "
Но да видиш три момка сокола:
Отворише пенџере од куле,
Опалише сва три џевердара,
Вичу Срби иза свега гласа:
„На ноге те издајни Пипери;
Ми ћемо ви бити у помоћу.“
Мнозина се к њима обратише,
Колико се Јоле радоваше:
Па догна им вола испод јарма,
Убио га њима за обједа,
За три рабра од горе витеза,
Толико се њима радовао!
Па ту Срби збора заметнуше,
А како ће војску покупити,
Вели тако Мартиновић Саво:
„Пилетићи, наша браћо драга!
„Отворимо из затвора момке,
„Који су се ође намјерили."
Отворише момке из затвора,
А ту бјеше сиви соколићу,
Лукин Петар од села Роваца,
Дадоше му књиге шаровите:
„Хајде Петре у богата Ровца,
„И поздрави Повића сердара
И сокола Вучинића Павла,
„Не остави Глигорију бана,
„Нека купе сва богата Ровца,
,,Нека иду на село Пипере,
„А ти хајде у двије Мораче,
,,Нек устане Митар калуђере,
„И узјаше вранца од мејдана,
„Од њега се врло плаше Турци,
„Нек устане Милета сердаре,
„До Јаорја, високе планине,
„Хајте ш њима на село Пипере,
„И не мојте љуто окаснити. "
другога момка оправише Са сред Срапча Божовића Лаза, Да он иде у Васојевиће,
Да се јави Вукову Милану,
Који често мејдан задобија,
|