Од њега се страши Скендерија
И сувише оба Колашина,
Нек се дигне и окупи војску,

Ш њом нек иде у племе Пипере.

А овако Саво бесјеђаше:

„Чујете ли оба перјаника!

„Останите оба у Пипере,
„Дозовите Вула Марковића,
Мирите га с кућом Вукотића,
„И смирите све моје Пипере,

,,

2705

2710

„Сложније ће удрити на Турке;

2715

„Да окупим војске три хиљаде,

„Да их водим к вама у Пипере."
Пође Саво у Дрекаловиће,
Капетан му даде пратиоце,
Баш рођака свога Пилетића,

И Морачу воду прелазише,
А кад Саво на Косору дође,
А ту Тура Петровића нађе,
С синовима пије вино ладно,
И све збори Туро за јунаштво,
И добро су Сава дочекали,
За добро се здраве питоваху,
По двапут се реде чашом вина,
Него Саво сјеђет' не могаше.

2725

2730

Но све Туру право кажеваше,
Како га је књаже оправио,
И ситну му књигу проучио.
Скочи Туро су четири сина,
И пођоше Савом на Медуну,
Ту сердара Спаха находише,
И добро их сердар дочекао,
И ту бјеше војвода Брацане,
Изнесе им књигу шаровиту,
Па су дивно књигу проучили,
На књигу се врло поклонили,
Шаровиту књигу загрлили,
Па по Кучах турише теларе,
Да покупе војску свуколику.
Ту су нојцу били коначили,
А у јутро рано подранили,
Па се натраг били повратили,
Ал' ево ти девет барјактарах

2735

2740

2745

2750

А за њима три хиљаде другах,

На Косор се војска окупила,

2755

Па отоле војска најавила,

И Морачу воду прегазила,
Докле доша у племе Пипере,

A

ту наше оба Пилетића И сокола Вула Марковића,

И

ту наше хиљаду Пиперах, Саво тражи оба перјаника, Ере су му уздана дружина, Па их Саво за Пипере пита, А јесу ли браћу помирили

2760

И Пипере браћу саставили:

,,

Свакога смо дивно умирили „До крваве куће Вукотића

„Из Рамнога лаза на крајину,

2765

,,

„А њих нигда смирит' не можемо.“ Мало стало, много не трајало,

2770

Ето Ровца и двије Мораче
И за њима три хиљаде војске,
Пред њима су добре буљубаше,
Све сердари и добри главари;
Мало стаде, много не трајало,
А ето ти Митра калуђера
На његова вранца помамнога,
Бијела му и глава и брада,
Загрнут је црном тамбарином,
Под тамбарцу двије пушке мале,

вранцу му виси шеишана,
О појасу сабља демишкиња;
Мало стаде, много не трајало,
А ево ти страшна мегданџија,
Мегданџија, Вуковић-Милана,
А ш њим бјеше Вуче капетане,
А треће је Беша буљумбаша,
И он бјеше мегданџија страшна,
Воде војске на пуно хиљаду.
Скупило се седам хиљад војске,
А осма је Пипери јунаци.
Кад се силна војска саставила,
Ту је трудна војска починула,
Докле вране коње одморише

2775

2780

2785

2790

И јунаке своје под оружје,
У то танке књиге допаднуше
Од онога свијетлога књаза,

И поздравља све редом главаре:
,,Слушајте ме, рабри витезови!

И

2795

2805

2810

поздрављам све редом војнике, 2800 „Који јесу срца јуначкога: „Слушајте ми оба перјаника „И мојега Мартиновић-Сава, „Који ме је врло послушао, „Нек устану и уреде војску; „И чујте ме, три моја витеза! „Почекајте три бијела дана, "А не мојте с војском ударати, „Ја ћу сјутра кавгу заметнути „На два паше и њихову војску, „Баш на поље да се огледамо, „Да бих моју жељу испунио На Омера, пашу царевога; Трећи данак, браћо, ударите, „Уредите око Спужа војску, „Што утече испод сабље моје, „Ви ћете га тамо дочекати.“ А кад сјутра јутро зора дође, Па се књаже на ноге устаде, А ш њим бјеше Ђуро џенерале

А и витез Лужан-капетане,

А за њима војске шест хиљадах,

A
у паше четрдест хиљадах,
По равну се пољу поћераше,

2815

2820

Из Главице Турке изагнаше,
Из Главице и из Орње луке,
А на Зету наћераше Турке,
Па их Зета вода прождираше;
Више их је Зета однијела,
Но их бјеху Срби погубили,
Весели се Петровићу књаже:

, Ждери, Зето, водо валовита!

„Ждери, Зето, Турке страховите!“
А кад Срби на воду дођоше,
Ту ми Турске лађе пограбише,
Које бјеше паша доносио
Из његова Скадра зенђилога,
Извео их накрај Љешкопоља,
Па окупи сиротињу рају,
Сиротињу јадну Србадију,

Који јесу ваздан под Турчином,

2825

2830

2835

2840

А на њих је лађе навалио,

Те су лађе на леђа носили,

Ту Ришћанско робје попрскало,

Ма су лађе пусте остануле

2845

Од Османа, паше Скадарскога,
A у њих се Срби превезоше,

На Ждребаник на Турке удрише,
И велику славу задобише,

И сагнаше с Ждребаника Турке,

2850

Отеше им б'јеле чадорове,

Отеше им цареву захиру;
И ту много погибе Тураках,
И пред њима Бимбесић кадија