Од лијепе варош-Подгорице,
Који с царом знаде диванити.
А да видиш Петровића књаза
И сокола Бура џенерала
И витеза Лужан-капетана,
Како с’јеку попријеко Турке,
Крваве им сабље до барчаках
И деснице до раменах руке,
Сијекући кости од Турака,
Не знаду се, браћа, уморити,
Док под собом коње не уморе.
А кад виђе царев Омер паша,
Стаде ми се паша измицати,
А к њему се књаже примицаше,
Па га зове гласом и авазом:
,,Стан', полако, Лички говедару!
„Нјесу ово у Лику говеда,
„Да их шћераш, куд си наумио,
Ни да вежеш воле за рогове,
„Нит' су ово Босански шљивари,
„Нит' су ово влашки говедари,
„Говедари, твоји Херцеговци,
„Херцеговци и крупни Бошњаци,
„Које си их скоро преварио
„И на лаже Босну освојио,
Босну равну и Херцеговину;
Ho су ово сиви соколови,
„У боју су како и лафови,
„За њих и твој Турски царе знаде, „А и од њих велик страх имаде,
„Многе су му силе саломили
„Већ витези наши Црногорци;
„Но не бјежи, једна потурице,
, Срамота је бјежатʼ са мегдана,
„Како ћеш се цару приказати!"
Чекат' ћаше Омер паша млади,
Чекат һаше, него не смијаше,
Но све бјежи и измиче војском.
А кад трећи данак освануо,
Ал' га с трага јади задесише.
Ево с војском три рабра витеза:
Једно соко Мартиновић Саво,
Друго витез Петровићу-Рамо,
А треће је Радовић Илија
Од крваве куће Мартинића,
Које бјеше књаже отправио,
Да покупе и уреде војску,
Дао им је књигу шаровиту,
И на њу се књаже потписао,
Што ураде, он им потврђива;
А за њима сва војска остала.
И дивно су војску уредили,
Уредили војске пет хиљадах,
По избору голема јунака,
Да ударе на два паше млада,
Три хиљаде војске оставили,
Те су Спужа града околили,
Прекинули цареву захиру.
Бе је срећа, ту је и несрећа,
Е несрећа дође изненада,
А за пашу то срећа велика:
Ево Руски џенерале дође
Преко б'јела Скадра на Бојану
У китицу варош Подгорицу,
Књазу бјеше књиге оправио:
,Чујеш ли ме, Црногорски књаже! 2920 „Цар ме брже тебе оправио „Од велика двора Русијнскога, „С Турскијем се царом умирио, „Не мој више ш њима боја бити, „Е си своју главу изгубио „Ал' с' у свога цара омразио.“ А Омеру другу књигу пише: „Бјеж отоле, једна потурице! „Еда могу цара преварити
„И у њега те се омразити,
„Не би саде вјеру уфатио,
„Док не видиш, што су Црногорци,
„Да те сјеку ал' уфате жива."
Бјежат һаху оба паша млади,
Бјежат һаху, него не смијаху,
Стоји на пут пет хиљадах војске,
Који су им с леђах долазили,
Прекинули путе и карване,
другога пута не имаху, А кудијен утећи могаху. Ного Омер танку књигу пише, А шиље је свијетломе књазу: „Ја те молим кано господара, „Пушти мене војску на амана,
„И макни ми војску с друма пута.
"Ако сам ти штете учинио,
„Ти си добро Брда осветио, "Узео си царево оружје
„И одору, што је за јунака. "
Тадер књаже танку књигу пише
И шиље је на три своје слуге
Код бијела Спужа на крајину:
„Чујете ли, моје миле слуге!
„Помакните војску сасред пута,
Е је доша Руски џенерале,
„Да Омера пуштим на аману,
„Пуштићу га, лијека ми нема,
„Е се бојим цара Русијнскога.
„Не мојте ме кривити, витези,
,,Е ви браним пашу уфатити
И његову сву војску осталу,
„И не мој се који преварити,
„Да Турчину посијече главу,
Од онога свијетлога књаза,
Да пуштају паше заробљене
И њихове цареве низаме,
Па им пуца срце у прсима,
А скачу им сузе на очима:
Жалосно се макнут са мегдана.
У то паше табор подигоше.
Па је књаже књиге оправио:
„Хајде с Богом, једна потурице!
„Моли Бога Руском џенералу
,,И нашему Николају краљу,
Е ти пуштих живот са мегдана.“
А кад паша покрај војске дође,
Но главари сабље извадише
А пред њима три књажеве слуге,
Испод сабље Српске пасоваху,
Па викаху три књажеве слуге:
„Хајте саде, до два паше млади,
"Мол'те Бога књазу свијетломе. "
Таде рече Мартиновић Саво,
А дозива Никшана сердара:
,0 Никшане, злосретни сердаре!
„Што ћеш саде књазу кажевати
„Са несрећном кућом Вукотића?
„И како ћеш књазу приступити?
„Ти очију и образа немаш,
„Него хајде с кућом Вукотића,
„И запани паши иза Спужа,
„Иза Спужа украј Зете ладне,
„Па витешки окрвави руке,
„Да би своју главу откупио,
"За тебе ћу у књаза зборити
"И у књаза тебе измолити,
,,Е си добар јунак на крајину,
„Па те жалим, кукала ти мајка!
"Ако би ме кара џенерале
|