Стаде паша купит силну војску
До Епира и до Манастира,
Цио Скадар и сву Арбанију,
С војском узе велике топове,
Па похита бијелу Жабљаку,
Да он брани варош око града
И бијеле куле по Цукаљу.
У то књаже у Жабљаку дође,
Сва се њему овесели војска,
Тер му веље весеље чињаше,
Књаз Данило излази на граду,
Те разгледа варош око града
И бијеле куле по Цукаљу,
Којено су пунане Тураках;
« Виђе Данил Петровићу књаже,
Да се њима наудит' не може
Без вељега топа и лубарде,
Пак ми вјерну слугу дозиваше
По имену Срдановић-Бука:
,,Ну похитај, моја вјерна слуго!
„До Цетиња поља широкога,
"Довези ми топа великога,
„Кога ми је стрико добавио
„За зло Турско и за пакост љуту,
„Намјести га кршу Филипову,
„Па ти ваљај куле и чардаке
И бијелу варош око града. Вјерна слуга слуша господара, 4. Брзо пође на поље Цетиње,
И довуче топа великога,
Намјести га кршу Филипову,
Стаде ваљат куле и чардаке.
Када Турци то чудо виђеше,
Бе стадоше чардаци падати,
Брзо свога топа довукоше,
И супроћу књажева ставише,
И добро га гађати почеше,
А то гледа Петровићу књаже,
Те ми Бука слугу дозиваше:
„Нудер навиј топа великога,
„Удри, гађи топа царевога,
"Ако ти га погодити Бог да,
„Даћу тебе од злата медаљу.“
Вјерна слуга слуша господара,
Те он нави топа великога,
Дивно топа царевога гађе,
Топа сломи, а поби тобџије.
Када Турци то чудо виђеше,
Од топа се страшно препадоше,
Осман-паши иду под шатором:
,,Аман пашо, драги господаре!
, Ми се више држат не можемо
Од књажева топа великога,
Ваља редом куле и чардаке,
А сад разби топа царевога.“
Тужан паша кад је разумно,
За браду се руком доватио,
Па довати перо и хартију,
Тужан паша ситну књигу пише
У Стамболу граду бијеломе
На рукама цара честитога:
„Султан-царе, драги господаре!
„Ал' не чујеш, ал' хабера немаш,
„Да је Црна гора устанула
„И пред њоме Петровићу књаже,
„Узе нама града Жабљачкога,
„Кунем ти се, мој царе честити!
„Ако Жабљак оставимо града,
Остављамо Зету земљу равну „И све блато до Скадра бијела; „Но ти шиљи од Стамбола војску, „Да се браниш змаја огњенога, „Којино ти вади очи црне; „Ако војску то послати не ћеш, „Не ће тебе Зета останути, ,,Ниту Зету три бијела града, „Јер се више бранит не можемо „Од витеза Петровића књаза.“ Књигу сврши, даде татарину. Када цару ситна књига дође, И кад виђе, што му она пише, Цар срдито на ноге скочио: „Авах, рече, ђиди каурина! „Ђе је каур уста на оружје, „Да отимје земље и градове." Па ми Омер-пашу дозиваше: „Омер-пашо, све моје уздање! Ево мене ситна књига дође „Од Османа, мојега везира,
„Испод тврда града Жабљачкога
„На Данила Петровића књаза,
„Да је Црном гором ударио
„И Жабљака града освојио,
„Да ми Турци у невољи цмиле;
„Но на ноге, моја вјерна слуго!
„Дижи војске стотину хиљадах,
„Хајде с војском ломној гори Црној
„На витеза Петровића књаза,
На његове мрке Црногорце,
„Пали редом села и вароши,
„Женско роби, а мушко сијеци,
„Док изидеш на поље Цетиње,
„Погуби ми Петровића књаза,
"Ал' погуби, ал' доведи жива,
„Освети ме, моја вјерна слуго!
„Од хајдука Петровића књаза
„И његове куће Петровића,
„Која влада малом гором Црном,
„Пасало је дв'је стотине љетах,
„Да ратују са мном непрестано;
„Ако ли ме сада не осветиш,
"Не погубиш Петровића књаза,
"Но утече она змија љута,
„Знади добро, добра бити не ће.“
Кад је везир цара разумно,
До земље се цару поклонио:
„Не брини се, мио господаре!
„Ја сам тебе вазда послужио,
„И цијелу Босну покорио,
„Покорићу Црну гору малу,
„Погубићу Петровића књаза
„И његове горске војеводе."
Ал' не рече Омер, ако Бог да,
Но подиже силновиту војску,
Једну посла морем широкијем,
Да с' извезе Бару бијеломе,
А сам пође преко Румелије,
С војском везир у Манастир дође,
Ту је с војском тамбор учинио,
Из тамбора ситну књигу пише,
А шиље је на Травник везиру:
„Реиз-пашо, велики везиру!
„Добро виђи, што ти књига пише:
„Ја сам силну подигао војску
„Од Стамбола града бијелога
„По наредби цара честитога
„На проклету малу гору Црну,
„На хајдука Петровића књаза,
„Којино је цару додијао,
„Царске хара бијеле градове,
„А сијече Турке крајичнике,
„А подиже рају на оружје;
Него скочи на ноге лагане,
|