Page images
PDF
EPUB

475

480

485

Кад се јунак на невољу нађе,
Он довaти светог Василију,
Ш њим побјеже преко Зете хладне,
Унесе га малој гори Црној.
У то приспје Петровићу Перо
Са сердаром Мартиновић-Милом,
С капетаном Мартиновић-Буром
и са шњима три ста Цетињанах,
Који Мирку у помоћ иђаху,
Убише се боја жестокога
Реиз-пашом у манастир доњи,
Стотину му главах посјекоше,
И здраво се натраг повратише.
Аудари Дервиш паша с војском
На Грахову пољу широкоме,
Граховљани војску дочекаше,
Убише се боја жестокога,
Али ко hе силу уставити ?
Дервиш паша у Грахово сиђе,
и Грахово опалио листом
До бијеле куле војводине,
На њу Турци јуриш учинише,
Дочека их војвода Јакове,
Из

куле ми сипље огањ живи,
Тер ми натраг узбијаше Турке;
У то Турци топе приниjеше,
Сташе ломит” војводину кулу,
Ломише је за неђељу данах,
Кад бијелу изломише кулу,
Тада Турци јуриш учинише,

490

495

500

.

1

505

510

515

Принесоше сламу и сијено,
и бијелу запалише кулу,
Али с Турском вељом погибијом,
Јер око ње лазина лежаше
Од Тураках и Турскијех коњах.
Кад војводи огањ одолио,
Он бијелу оставио кулу,
А

ускочи јунак у пећину
и његова дружина уздана,
Па Антуна сина зовијаше:
„Брани, сине, од пећине врата,
Имам доста праха и олова
„И остале потребе војничке,
„Бићемо се за годину данах.“
На пећину навалише Турци,
Лијепо их Антун дочекива,
Из пећине сипље огањ живи,
Те побија на носове Турке.
Тако траје цио мјесец данах.
Када виђе везир Дервиш паша,
Да војводи наудит' не може,
Стаде Турске лаже просипати
И војводи владику шиљати,
Не би ли га како преварио,
Из пећине њега измамио.
Кад владика пред пећину дође,
Он ми зове војводу Јакова,
Па му стаде говорит' владика
И војводи лаже просипати,
Те срамотне, црн му образ био:

520

525

530

[ocr errors]

535

[ocr errors]

540

545

„0 војвода, злосретња ти мајка!
„Што лудујеш у твоју пећину?
„Зар не чујеш, ал' памети немаш,
„Да је Омер паша ударио
„И сву Црну гору похарао,
„С војском доша” на поље Цетиње
„У дворове Петровића књаза,
„А књаз ти је морем утекао?
„Но се предај цареву везиру,
„А дајем ти моју вјеру тврду,
„Животу ти ништа бити не ће.“
Кад разумје војвода Јакове,
Да је Црна гора похарана,
Омер паша на равно Цетиње,
У дрише му сузе низ образе
и

његову другу свакојему:
„Авах, рече, до Бога милога!
Пак Антуну сину говорио:
„Отвор', сине, од пећине врата,
„Да се силну цару предадемо,
„Јер нам више узданице нема,
„Кад је Црна гора похарана.“
Али Антун пристат' не хоћаше:
„Не, Јакове, ако Бога знадеш!
„Ово ти је Турска пријевара,
„Ш њоме хоће тебе да измаме,
„Да ти русу одсијеку главу.“
Ал' војвода сина не слушаше,
Јер му беше жалост додијала,
Али жалост, али суђен данак,

550

555

560 565

[ocr errors]
[ocr errors]

570

575

Не мишљаше више умријети,
Но отвори од пећине врата,
Предаде се паши царевоме.
Кад је паша видио војводу,
Овако је њему говорио:
„Добро доша", горска војеводо!
„Одметниче цара честитога!
„Вријеме је, да се огледамо,
Плаче на те сва Херцеговина
„И остала силна војска моја,
„Коју поби из затвора твога,
„Ал' ћеш и ти изгубити главу.“
Одговара војвода Јакове:
„Не будали, Дервиш-пашо млади!
„Ја не жалим, да ћу умријети,
„Него жалим, ђе ме преваристе,
„Ал' ми здраво Петровићу Књаже,
Осветиће мене, ако Бог да.“
Више паша говорит” не даје,
Но му свеза на опако руке,
Па га тешком смрћу уморио
и јунака Поповића Вука,
А све друге свеза у синџиру,
Па их посла Требињу бијелу.
А удари паша Усеине
Низ Суторман високу планину,
И шњим војске дванаест хиљадах
На Лимјане и Црмницу доњу.
Лимјанима лоша срећа била,
Јер су они мали и нејаки,

580

385

590 595

600

605

Не могоше силу дочекати,
Док приспију други Црмничани,
Но бијело село оставише,
Те га огњем изгореше Турци;
Ал' не хоће Беловиһу Јоко,
Но у Турке јуриш учинио,
Двије Турске уграбио главе,
Пак се јунак поврати у кулу,
Брани себе и бијелу кулу,
А кликује браћу Црмничане.
Црмничани листом устадоше,
И дођоше Виру широкоме,
У то њима добар хиндат дође
Од крваве Ријечке нахије,
Буботињци на гласу јунаци,
Пред њима је Петар војевода
С побратимом Буром капетаном,
Добрљани иш њима Грађани,
којино су од вазде јунаци,
Пред њима су добре поглавице.
Кад се двије војске састадоше
На пазару Виру широкоме,
Међу њима Српске поглавице,
Поглавице војску уредише,
Уредише, војску подигоше, ,
На Лимјане село удариште
На тамбору царева везира,
и бише се од јутра до мрака,
Тридест и три посјекоше главе,
Али Турке диhи не могоше,

610

615

620

« PreviousContinue »