Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

„Тад” һу ти се мали из столице, „А дотлен ћу ја бит' на владање, „Прије ти се никад маћи не ћу.“ Срдито му Данил” одговора:

595 Макни ми се, стрико, из столице, „Ако л' ми је уступити не ћеш, „Докле сване и огране сунце, „У крв ће нам запливат” оружје, „Обојици остануће пусто. “

600 Кад то чуше неки Црногорци, Који раде да господу смире, Али скочи Мартиновић Саво, и Миркова таста дозиваше, По имену Мартиновић-Драга: 605 „Видиш, Драго, злосретња ти мајка! „Поклаше се наши господари, „Но ајдемо у село Байце, „Да скупимо неколико друга, „Да дођемо зором под биљардом, 510 „Да господу нашу рaзвaдимо, „Развадимо, да их умиримо. Брзо га је Драго послушао, И пођоше нотњо без мјесеца, Нотњо купе педесет момака

615 Од несретње куће Мартинове. Сваки дугу пушку довaтио, И за појас свијетло оружје, Па

у зору доше под биљардом. Но да видиш Петровић Ђорђије, 620 Колико му на јадноћи било,

625

630

635

Нити спава, нит' се разговара,
Но се шета кроз бијелу кулу,
Све мислећи, што hе и како he,
Што ће чинит' од живота свога,
Нит” се може усудити Перу,
Нит” се оhe њему омразити,
Ни Данила може умирити,
Јер је момче врло угријано,
и врло је срца јуначкога,
Прегнуо је, да изгуби главу,
Али ohе cјести у слолицу,
Види добро Петровић 'Борђије,
Да ће му се утријет” кољено,
Mа је добра срећа прискочила,
Кад дођоше педесет момака
Под пусатом и свијем оружјем,
Сви гледаху оком на биљарду,
Да се не би заметнула кавга,
Мало било, дуго не трајало,
Отвори се прозор од биьарде,
На њему се Перо помолио,
и угледа педесет момака,
Држе дуге пушке уз рамена,
Обечили очи на би.љарду,
А кад виђе Петровића Перо,
Он је мудра и паметна глава,
Па он не хһе заметати кавгу,
Но дозива свога пријатеља,
Пријатеља Милана сердара:
„Ну погледај, Милане сердаре!

640

645

650

„Ево не је околила војска, „Све су твоја браћа Цетињани, „Све је твоја вјерна породица, „Породица од Мартиновића.“ 655 Кад то зачу Милане сердаре, Па изнесе на прозору главу, Кад је своју браһу угледао, Он дозива Мартиновић-Сава: „Добро јутро, Мартиновић Саво! 660 „Бог ми с тобом, мој мили сердаре! „Куф” си Саво с војском доранио?“ А Саво му на то одговара: „Не чуди се, мој брате сердаре! „Не чуди се, јере чуда није,

665 „Свадише се наши господари, „Пак се бојим од вишега врага, „Да госпоство не остане пусто, „Но ме зачуј, мој брате сердаре! „Поздрави ми господу избрану, 670 „Не мојте ни свадит господаре, „Не свађајте, него помирите, „Ако бисте јутрос посвадили, „Кунемо се Богом истинијем, „Шенатима добра бити не ће, 675 „У крв

ће нам запливат” оружје, „Госпоство hе останути пусто, „Но мирите наше господаре.“ На томе се Перо насмјесхнуо, И оваку ријеч бесједио:

680 „Чудна врага, што се урадило!

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

Пак је своју слугу дозивао,
Да дозове Данила синовца,
Да он дође к њему у биљарду,
Слуга га је брже послушао.

685 Кад Даниле у биљарду дође, Стрицу Перу добро јутро зваше: Бог ми с тобом, мој мили синовче, „Оди, синко, сједи у столицу, Сједи, синко, и сретња ти била, 690 И вјеруј ми, мој мили синовче, „Не оһах ти мјесто отузети, Ти кад свршиш сколе свеколике, „И кад стане глава за владање, „И кад знадеш народ управљати,

695 „Столица је вазда твоја била; „Него сам се, синко, препанно, „E нијеси добро настануо, „Пак си врло момче угријано, „Да не проспеш нашу гору Црну.“ 700 На томе се збору помирише, и у образ врло изљубише. Кад виђеше остала господа, Најпрви га Борђије пољуби, Пољуби га у десницу руку,

705 А књаз њега међу очи црне, Сви остали у руке га љубе, и јошт Перу врло заФалише, Жалосно је срце пресловио, и Данилу вољу испунио,

710 На томе се господа смирише,

715

720

725

То је стало неколико дана,
Па се Данил' на ноге устаде,
И закрочи лабуда својега,
Собом узе неке Црногорце,
Пође своје полазит” нахије.
Докле дође на ријеци малој,
Увезе се блатом широкијем,
Докле виру зеленоме дође,
и црмничку облази нахију,
Свак' Данила мило дочекива,
и љубе га у скут и у руку,
Припознаше свога господара,
Весеље му из пушака граде.
Што за Фајду, драги побратиме,
Е не даду неки Црногорци,
Кој су смрачну мрежу започели,
На уши му шапте полагано,
За Пером му лажно прикажују,
Опадају Пера у Данила,
Зашто су се од Пера препали,
E

су прве после сачинили,
Да омразе Пера и Данила,
Неправетно Пера научили,
Сад се муче, што ће и како ће,
На кога ће све зло набацити,
О коме су прије вијећали,
Па нађоше Петровића Пера
И сердара Мартиновић-Мила,
и Данилу лажно казиваху,
Правдаху се они пред Данилом,

730

735

740

« PreviousContinue »