Другу шиље у те Цуце равне, А на руке Милоша сердара: „Чујте мене, оба сенатура! „Скупите ми свата пет стотина, „Хајте ш њима на Цетиње равно, „Да идете мене у сватове, „Јер се мислим брзо оженити Од неђеље до петнаест дана. "“ Посла једну књигу на Грахово А на руке Анту војеводи: „Антоније, моја војеводо! „Дођи мене на Цетиње равно, „И доведи стотину сватова, „Јер се мислим скоро оженити. “ Опет књаже ситне књиге пише, Тер је двије књиге отправио, Једну посла Пеку капетану У Пјешивце селу на крајину, Другу шиље Шогоју сердару
Никшићку жупу на крајину: , Чуј сердаре, млади сенатуре! ,,Скоро сам те на мегдан добио, ,,Из Турскијех рука извадио, „Да не стоји Жупа у сужањство, „И тебе сам хљебац поклонио, Изнова те ставих за сердара, „И ставих те за мог сенатура, „Ти појаши зека од мегдана, „И скупи ми стотину сватова, „Хајде ш њима у племе Пјешивце,
Баш на кулу Пека капетана,
И њему сам књигу отправио,
„Да доведе стотину сватова,
„Ш њима дођ'те на Цетиње равно,
"Одићете мене у сватове:
„Ти да носиш алаја барјака,
„И да идеш усред од сватова
За лијепу Даринку ђевојку.“
Јоште књаже танку књигу пише,
Пак је шиље у племе Загарче,
А на руке Бошка капетана:
„Чујеш ли ме, млади капетане!
„Скупи мене стотину сватова
„Од Комана и од Загарача,
„Хајде ш њима на Цетиње равно,
„Јер се мислим скоро оженити,
„Да идете у моје сватове. “
Пак је двије књиге написао,
Двије књиге на двије нахије:
Прву шиље Црмничкој нахији,
Једну књигу Стефанову Туру
Од господе куће Пламенчеве:
,0 ти Туро, млади сенатуре!
Шиљи књиге на шест капетана,
„И скупи ми хиљаду сватова,
„Хајде ш њима ка Цетиње равно,
„Јер се мислим скоро оженити.“
Другу шиље Ријечкој нахији
На војводу Петра с Љуботиња
И сенату Пејовић-Стефану
,,Скупите ми хиљаду сватова,
„Ш њима хајте на Цетиње равно,
„Јер се мислим скоро оженити,
„Да идете мени у сватове,
„Зовите ми Бура капетана
„Од Зачира са дно Љуботиња,
„(Јер је Ђуро стаса Обилића,
,, А деснице Марка Краљевића);
„И сокола Сава капетана,
„Лукетина од Стругара Сава,
„Из Додоша Мрђен-капетана. “
Опет књаже ситну књигу пише,
Пак је шиље нахији «Бешанској,
А на руке војводе Ивана:
О војводо, соколово крило!
, Скупи мене свата пет стотина,
„Дођи ш њима на Цетиње равно,
„Дођи брже, млади сенатуре,
„Да ми идеш у моје сватове.“
Четири је скупио хиљаде,
сувише другах три стотине
Из витешке ломне горе Црне.
Али књаже друге књиге пише,
Тер их шиље у Брда широка,
Већ у Брда и двије Мораче,
На његове избране сенате:
Једну шиље Бошковић-сердару,
Другу шиље Мартинићу Блажу,
Трећу шиље војводи избрану,
Од Пипера Пилетић-Јовану,
А четврту шиље у Морачу,
Димитрији, од Мораче глави,
И Новици, Српској перјаници,
Пету посла при Кому планини
А на руке Милану сердару,
Овако им свјетли књаже пише:
„Чујт, сердари и моје војводе
„И сви моји храбри капетани!
„Покупите свате изабране,
,,Скупите ми свата дв’је хиљаде,
„Хајте ш њима на Цетиње равно,
„Јер се мислим скоро оженити,
„Далеко сам цуру испросио,
„Преко мора пуни шест конака,
„У Тријешћу мјесту изабрану,
„Од Србина Квекића Јована,
„Дивну шћерцу, лијепу Даринку.
„Чуј Новице, моја перјанице!
„Ти протури гласе на Јахорје,
„Позови ми Бегана сердара,
„Нека скупи од Ускоках момке,
„Да ми момци дођу у сватове,
„То су твоја од Мораче крила
"А моје су перјанице златне,
„Јер бих њима жалост учинио,
„Да не зовем момчад у сватове.“
Кад војводе књиге разгледаше,
Сви војводе и млади сердари
И војнички храбри капетани,
Сваки брже купљаше сватове,
Окренуше свати пут Цетиња.
Први дође Мартиновић Ђуро
На његова вранца од мегдана,
Собом води три ста Цетињана,
Све голема момка изабрана,
Свати доше поред манастира,
Починуше зеленој ливади,
Буро сађе са коња гаврана,
Свјетлом књазу на дворове пође,
Дивно му се Ђуро поклонио,
Свијетлу му руку пољубио,
А књаз Ђура у чело јуначко,
Пак га пита Црногорски књаже:
„Чуј ме Ђуро, витеже и бане:
„Камо твоји храбри Цетињани?“
Али Ђуро тако говораше:
„Ето свати зеленој ливади,
Пак су мене свати отправили,
„Да честитам заручницу твоју,
„И отворим праву љубов моју
„За ту нашу народну госпођу.“
,, Фала тебе, Мартиновић Ђуро!“
Даде Буру алаја барјака,
Вас од свиле и чистога злата, ..
На њег бјеше ора' су дв'је главе,
Позлаћених крила до рамена
И златнијех нога до кољена,
На њих круна Српскога Душана,
|