Е их на то Перо научио,
С њим заједно Мартиновић Мило,
Но не хоће праветно казати,
Да су они први започели,
срца му стрица извадише, Петровиће браћу завадише, Све лажући вазда без престанка, Па Даниле на Цетиње дође, С њим дођоше дружина остала, А кад доше на равно Цетиње, Па Данила они замолише: „Чујеш ли не, мили господаре, „Послушај не, ако Бога знадеш, Ми ајдемо кули Ђорђијевој,
„Да пјевамо из грла бијела
,,На срамоту Петровића Пера,
Но послуша невјерне смут.љивце,
Скупише се Ђорђијевој кули,
Па о кули коло изведоше,
И пјевају Ђорђиновој кули,
И весеље из пушака граде;
Перо стоји у својојзи кули,
Љуто рони сузе од образа,
Сузе рони, и невоља му је,
За владиком за братом својијем.
Еле није пуни мјесец дана,
Од кад се је Петар преставио,
Не жалују њега Црногорци
За велику вјечиту спомену,
Што им бјеше Петар учинио,
Баш не кривим у то Црногорце,
Него кривим кућу Петровића,
Куда им се памет мудра ђела,
Да слушају такве Црногорце,
Ко им суди и ко ш њима влада,
Што им такве власти допустише,
Те господу нашу разродише,
Разродише, пак их разагнаше,
Разагнаше, па их погубише.
Камо Перо а камо Ђорђије,
Камо Машан, али камо Вуко,
Камо Вуко, а ђе ли је Крсто,
Али камо пресвијетли књаже?
Кога није родила Српкиња
Од Косова ни прије Косова.
О несретња кућо Петровића!
Видите ли, очи вам испале!
Што зградише неки Црногорци,
Еле вашу кућу раскопаше,
И јошт вашу браћу разродише,
Што би могло до послије бити,
Може ви се утријет кољено,
Браните се, ал' како ви драго,
Сад ће брзо до двје ста година,
Ви сте вазда владаоци били,
Те владате с ломном гором Црном,
мудро сте народ управљали,
И вјечити спомен оставили,
Сложно сте се међу се држали,
А сада се грдно разродисте,
Душманима срца насладисте.
А Данило стаде на Цетиње,
Љуто свога стрица цвијељаше,
И станује доба неколико,
И опет се с Пером помирио,
И Перо му жалост опростио.
Отолен се Данил' покренуо,
И отиде право пут Русије,
Да постане врховним пастиром,
Собом своје слуге узимаше,
Пак га прате млади Црногорци,
Испратише до града Котора,
А отолен морем до Тријешћа,
И ту мало дана постајало,
Па је танку књигу направио,
А шиље је малој гори Црној
На рукама Перу и Ђорђији,
И обадва стрица поздрављаше,
И поздравља своје сенатуре,
И свакога редом Црногорца,
Овако им Данил' књигу пише:
„Чуј ме добро, Перо и Ђорђије,
„Окупите малу гору Црну,
„И овако њима покажите,
„Да ћу одит у цара нашега,
„И да ћу га тешко замолити
„И велику досаду чинити,
„Е да би ме књазом поставио,
„Помозите ми, моја браћо драга,
„Помозите, књигу направите, Шаљите је цару Русијскоме „Од нашега витешка народа, И иштите тако прошеније
„У нашега цара Николаја,
„Еда би ми Бог и срећа дала,
„Да би мене књазом поставио.
„И чујте ме, јуначки народе,
„Ако би ме књазом поставио,
"Ја ћу тражит' моју старевину,
,,Старевину Иванбеговину,
"Ал' ћу своју главу изубити
„И сву моју малу гору Црну,
"Ал' ћу Црну гору проширити;
„Шиљ'те књигу двору Русијскоме,
„Књига ће ме у Русију наћи."
Теке Данил' књигу одправио,
Он једанак у Русију пође,
Дође писмо на Цетиње равно,
Ha рукама Перу и Ђорђији,
Сенатуре своје окупише,
Показаше, што им Данил пише,
Тадар друге књиге растурише
На главаре и на капетане,
Окупише на равно Цетиње,
Проштише им књигу шаровиту,
Сви присташе на то Црногорци,
Па народњу књигу сачинише,
Од народа и од свега суда,
Опремише цару у Русију,
Великоме цару Николају,
Поздравља га мало и велико,
Љубе цара у скут и у руку,
Да Данила постави за књаза.
Брзо књига у Русију дође,
У Петрову граду столичноме,
У то Данил пред цара изађе,
Па се врло цару поклонио,
десну га руку пољубио, Пак га царе Николаје пита:
„Како моја мала гора Црна?
Како ми је и како се влада?
„Живите ли на миру с Турцима?"
Данило му тако одговара:
,,Хвала, царе, на питању твоме,
„Здраво су ми моји Црногорци, "Ал' ме не мој за Турке питати,
|