Црногорци кад то видијеше,
Бе падоше двије поглавице,
Јошт се веће боју распалише,
Тер Фриснуше млади капетани,
Стотињаши, момчад барјактари,
Тер у Турке јуриш учињеше,
А за њима сва остала војска,
Кад угнаше у шанчеве Турке,
Пет стотина глава посјекоше,
И у шанац затворише Турке,
удрише царски коњаници
На витеза војеводу Бура,
На књажеву гарду изабрану.
Сада слуша боја жестокога!
Кад се двије војске ударише
Црногорци и царски коњици,
Ту се, брате, живи поваташе,
Стоји цика малије пушака,
Клепет стоји ножа и сабаља,
С обје стране многи погибоше,
Тадер скочи војевода Буро,
Трже сабљу у десницу руку,
Пак у Турке јуриш учинио,
С друге стране Петровићу Крцо,
А за њима сва гарда остала,
Поломише царске коњанике
До шанчева цара честитога,
Двје сти тридес глава посјекоше.
Ал да видиш војеводу Бура!
Он ми иде право на шанчеве
С голом сабљом у бијелој руци,
Ш њиме иду многи Црногорци,
Соколови лафи одабрани,
Хоће јунак завјет да испуни,
И шанчеве Турске да продере,
Кад се јунак шанца приватио,
Алга флотун царски дочекао,
Ту војводу Турци погубише,
И са ш њиме халај-барјактара,
Од Његуша Кустодију Маша,
И остале неке соколове.
Попе Буро, покојна ти душа!
Твоје име никад не умире,
Јер си вјечни спомен оставио.
Ал' не хоће, да узмиче гарда,
Но једнако бојем уришује,
Јере с гардом силан јунак бјеше,
Који не зна, што је умријети,
Од сената вице-преседенте,
Но једнако бојем уришује,
А све шанце Турске погледује,
Да би јунак у њих ускочио,
Него флотун Турски узбијаше,
Живу ватру на гарду сипаше.
А то гледа војевода Мирко,
Бе се страшна крвца пролијева
Од Турака и Црногораца,
Тадар ужди топа огњенога,
И од боја учиње знамење
На војводе и на капетане,
Тад војводе на ноге скочише,
И лијепо војску уредише,
И управо на шанац одоше,
А када се близу примакоше,
Поглавице војски говорише:
„Ха сад, браћо, сиви соколови!
А у име Бога великога
„И у здравље књаза свијетлога!"
Сад да ти је, побро, погледати!
Кад удрише од свуд Црногорци
На шанчеве цара честитога,
Стаде хука крстача барјака,
На крстача орла великога,
Скачу момци, када су под крила,
И на шанац страшно ударише.
Ал' их Турци добро дочекаше
Црним прахом и тешким оловом,
И зорно се Турци опријеше,
Јер шанчеве своје не пушташе,
Но на ватру војску дочекаше,
Сипљу огањ на свакоју страну,
Пучу пушке, броја се не знаде,
Грме топи, просипљу картучи,
А кумпаре лете под облаке,
Разбијају под облак ептире,
Паше трче шанцу на све стране,
Поправљају на шанце топове,
Црногорац не зна за параду,
Нити знаде, што пучу лубарде,
Уриш чине, никад не престају,
И на шанац живу ватру дају,
Ту се чини страшна батарија,
Што до данас виша била није
Од Тураках и Црногораца,
Како вјетри траву повијаху,
Тако мртви рањени падаху,
Не чуди се, драги побратиме,
Који носиш име од Србина,
Јер је таква страшна батарија,
Стари ми се поклаше крвници,
Од тутња се ништа не чујаше,
А од дима ништа не виђаше,
Гледа јунак Петровићу Мирко
Кроз његова срчали дурбина,
Гледа јунак на четири стране,
Да се не би поломила војска,
Али ништа виђет' не могаше
Од густога дима из пушака,
Него ђегђе крстача барјака,
Што кроз маглу пролећетн ћаше,
Кано мјесец кроз мутне облаке.
Када било дневи око подне,
Ферук паша у муку се нађе,
Изгибоше њему начелници,
По избору царски алај-бези,
Погибоше цареве бимбаше,
Изгибоше на топе топџије,
Тер два топа престаше пуцати,
Јере живи огањ не даваше.
Кад се паша виђе у невољу,
Био барјак диже од зламења,
С топовима пуца без олова,
Да би Срби натраг узмакнули
И од боја мало починули,
Црногорци не знаду зламења,
Нити знаду, шта је починути,
Но једнако шанцу уришују,
Тадер се је паша присјетио
За науку старца Омер-паше,
Пак отиде тужан под шатором,
Љуто цвили, а сузе пролива,
И проклиње дане и године
И Авдула султана својега,
Који га је на зло напутио
И на Црну гору отправио.
Но да видиш војеводе Мирка!
Често јунак топа ужижаше:
Војводама на знање чињаше,
Да ми војску храбре и веселе,
Траја ватра до мрака мрклога,
Двије уре јесте ноћи било,
Кад од боја војске починуше,
Бој је траја шеснаест сахата,
Нит' сједоше, нит' љеба једоше,
Нит' од боја та дан починуше,
Турцима је добра срећа била,
Јере више није дневи било,
Ћаху Срби шанац освојити
|