И све Турке под сабљом турити
И на томе мегдан прекинути,
Но их тавна нојца уфатила.
Ал' да видиш младе Црногорце!
Око шанца ватру наложише,
А пјевају пјесму од побједе,
А све вичу: „предајте се Турци,
„Предајте се, да вас не кољемо!“
Кад у јутро јутро освануло,
Подранио војевода Мирко,
Тер разгледа мртве и рањене,
Мртве даде одмах закопати,
А рањене посла у Грахово,
Па позива сокола сивога,
По имену Хери дела Руја,
Који бјеше из града Парижа,
А саклетар књаза свијетлога:
„Деларује, мој сиви соколе!
„Хајде пођи Турскоме тамбору,
„Поздрави ми два паше царева,
„Нека дођу, да ми се предаду,
„И предаду цареве топове
„И остало свијетло оружје,
„И зада им моју вјеру тврду,
„Животу им ништа бити не ће:
„Ако ли се не шћену предати
„И предати царево оружје,
„Задај њима моју вјеру тврду,
„Да ћу сутра на њих ударити
„И све Турке под сабљу турити. "
Када Француз ријеч разумно,
Скочи јунак на ноге лагане,
Оде право Турскоме тамбору
„Зове оба, да му се предате,
„Да предате цареве топове
„И остало свијетло оружје,
„Пуштаће вас здраво и весело;
„Ако ли се предати не ћете,
„Даје вама своју вјеру тврду,
„Да ће сутра на вас ударити
„И сву војску под сабљом турити;
„И ја велим, да му се предате,
„Да ви цару војску не губите,
„Јер се Турци бранит не можете,
„Видите ли од свуд Црногорце,
Бе
,, су вама друма прекинули
„А живу вам воду уватили?"
Ферук паша пристати хоћаше,
Али јунак Кадри-паша не ће,
Но Французу паша проговара:
„Деларује из града Париза,
„Поздрави ми војеводу Мирка,
„Ја сам волиј главу изгубити
,,Но царево предати оружје
„И срамотно у Цариград поћи."
Деларин се натраг повратио,
Све кажује војеводи Мирку.
Када јунак ријеч разумно,
Он изнова војску наредио,
Рече јунак јутра ударити
И све Турке под сабљом турити.
Ево њима ситна књига дође
Из Требиња, града бијелога,
Од Србина, добра пријатеља:
„На знање ти, војевода Мирко!
„Силан индат иде Ферук-паши
„Од Требиња, града бијелога,
„Три тамбора царева низама
„А хиљаду осталих Турака,
„Баш од Босне и Херцеговине,
Но ако си јунак, ка те кажу,
,,Ну дочека царева индата,
„Ако теби Бог и срећа даде,
„Да разбијеш индат у планину,
„Сви су твоји у Граховац Турци."
Кад војвода књигу проучио,
Од радости на ноге скочио,
Пак позивље двије војеводе
По имену Лукетина Сава
И војводу Петра с Љуботиња:
"Ха на ноге, двије поглавице,
„Подигните Ријечку нахију
„И четири храбра капетана,
„Хајте с војском на друм од Требиња
„У крваве доле Миротинске,
,,Да чекате царева индата,
„И да индат царев разбијете.“
Пак позива једнога јунака,
Баш сердара Јовићевић-Сава:
Ха на ноге, мој сиви соколе!
„Води гарду с Ријечком нахијом
„У крваве доле Миротинске,
"Уфатите друме у планину,
Па ми снажно удрите на Турке,
„Не ћу ни ја сјеђети за луду.“
Тад скочише Српске поглавице,
Силновиту војску подигоше,
Обрнуше ш њоме уз планину,
Бе гледају паше из шанчева,
Тада скочи Петровићу Мирко,
И даде ми знати војводама,
Како мркне и почине сунце,
Да примакну до шанчева војску.
Кад у јутро јутро освануло
Најпрвога од маја мјесеца
На Христово на вознесеније,
Кад Турцима дође погибија,
Турски се је индат подигнуо
Од Требиња, града бијелога,
Хита индат у пољу Граховцу,
А кад дође горе у планину
На крваве доле Миротинске,
Виђе Турчин крстаче барјаке
Око друма на обије стране,
Виђе Турчин, пак се усплахнуо,
Тад викнуше Српске поглавице:
„Стан', Турчине, куд си наклопио,
,,Ти нијеси друма угодно.“
Па ми страшно удрише на Турке,
С једне стране гарда изабрана,
С друге стране Ријечка нахија,
Ал' се Турци зорно опријеше,
Тер се војске страшно ударише,
Погоне се војске по мегдану
По сахата тамо и овамо,
Кад је пола од сахата било,
Црногорци јуриш учињеше
С ножевима у бијеле руке,
Јадни Турци трпјет не могоше,
Него своје плећи окренуше,
Бјеже тужни пут града Клобука,
Пут Клобука и пут Коренића,
Бено има хода два сахата.
Ал' како ће, брате, утекнути
Црна врана сивоме соколу
Али соко орлу великоме,
А камо ли Турчин Прногорцу!
Ћераше их до града Клобука,
До Клобука и до Коренића,
Не пушташе жива ђавољега,
Ни да каже, како им је било,
То свједоче крајичници Турци,
Којизи су очима гледали
Са бедема из града Клобука,
|