Page images
PDF
EPUB

Војводе му ријеч бесјећаху:
„Господине Петровићу Мирко,
„Силна Турска на Граховац војска,
„Чадорови ка” и лабудови,
„А мушкети како гора честа,

340 „На регулу цареви солдати, Нема војске, колико се каже, „У над Божиј добићемо Турке.“ Па одоше уређиват' војску, С које ће им стране ударити,

345 С Омутића Петра Вукотића, Око њега (зринићи љути, А до њега Милоша сердара, и ђидију војводу Илију, За њим Цуце, убојице љуте,

350 и Бјелице, који кавгу траже, Уз ријеку Паула сердара, А до њега Јован-капетана С Бањанима ис Граховљанима На богазе и на метеризе.

355 Вели Мирко: „ја ћу од Средњака.“ A Радоњић бесједи војвода: „Ја од Орла високе планине, „Нек удари Буро на коњике „И његово гарзе пет стотина;

360 „Почините три бијела дана, „Док на здравье Спасов данак дође, „Тада ћемо Турцим ударити, „Браћо моја, су четири стране, „Крв пролијте, зажалит' не мојте, 365

[ocr errors]

370

375

380

„Рад образа свијетлога књаза,
„Ради срца и слободе драге,

Па што нама Бог и срећа даде!“
Тако рекли, па се послушаше,
Све војводе на ноге ђипише,
Капетани војску окренуше,
Су три краја Турке оклопише,
Ту је силна војска замркнула,
Док уторник на здравље свaнyo,
Србима је срећа прискочила,
А Турцима велика несрећа,
Дигоше се из табора Турци,
Ударише на Омутић тврди
На стражаре и Српске пандуре,
А то виђе протопопе Лука,
На војводе очи исколачи:
„Сад војводе, Петре и Милошу,
„Нијесте ми прије вјеровали,
„Има, браћо, два бијела данка,
„Мене гоне Турци без престанка,
„Сад на ноге, да се покољемо,
„Рад образа свијетлога књаза.“
Ту четири биjaxy војводе,
Једно Петре, а друго Милошу,
и ђидија војвода Илија,
А четврто Боро капетане,
Међу њима протопоп бијаше,
Сви на ноге једино ђипише,
Полећеше уз Омутић тврди,
Озринићи лави изабрани,

[ocr errors]

385

[ocr errors]

390

395 400

405

410

До њих Цуце, убојице љуте,
и Бјелице, који кавгу траже,
Турци су их снажно дочекали,
Бој биjаху, боље не могаху,
Црногорски гину вицијали,
Црногорци, ма не узмицаху,
Турцима се ближе примицaxy
На мушкете и на метеризе,
На Омутић чaском испануше;
Кад се нашли на невољи Турци,
Побјегоше низ Омутић тврди,
Црногорци пушке потурише,
А за оштро гвожђе приватише,
Те сијеку на буљуке Турке.
Да је коме стати те гледати,
Како ножи Српски сијеваху,
Како Турске главе зијеваху!
А да видиш протопопа Луке!
Он потеже сребрна анцара,
Па у Турке загон учинио,
Те сијече на буљуке Турке,
Не сијече из реда солдате,
Но бираше цареве бимбаше,
Црногорске свети вицијале,
До табора Турке догоњаше,
Дочека га огањ од топова,
Погоди га дели алка златна,
Те погибе протопопе Лука,
Црној Гори цвијег укинуше,
А до њега Бора капетана,

415

420

425 430

435

440

А до Бора Манојловић-Риста,
Он бијаше перјаницим дика,
Буто цмили протопопе Лука:
Бе си, брате Петровићу Миле?

У неси ми главу и оружје,
„Да ме, брате, не сијеку Турци.“
Миле за то ни абера нема,
Ho су њега забољеле руке,
За свог брата сијекући Турке,
Грми, сива, а крв се пролива,
4 још Мирка нема од Средњака.
Кад видио Пајо капетане,
Он појави ћеливан ћилаша,
Ето њега крајем од ордије,
До табора Мирку догоњаше:
„Господине Петровићу Мирко,
„Пушти војску, ја те Богом кумим,
„Погибе нам нахија Катунска!“
Срдито му Мирко одговара:
„Нека гину и како им драго,
„Да јесмо ли говорили, Пајо,
„До четвртка да нам боја нема. “
Пајо му се Богом заклињаше:
„Турци су нам прије ударили.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Он завика силна попа Бура:
„Удри, Буро, с гарзом на коњике.“
А кад чуо војевода Буро,
Он појаше широка дорина,
Поред њега Пајо на ђогина,

445

450

455 460

465

470

А за њима гарзе пет стотина.
Кад удари гарза на коњике,
Ко гледаше, свак рећи могаше,
Погинуһе гарза од коњика,
Али, браћо, није по гледању,
Но по срећи и Божјој помоћи,
Кад удари гарза на коњике,
Предвојише на двоје коњике,
Половину бјеху наһерали,
У несрећну Корјениһку жупу,
Те се моме коњи и јунаци,
Седамдесет глава посјекоше,
А толико хата ухватите,
Они полу у табор гоњаху,
А за њима силан попе Туро
На његову широку дорину,
Он сијече на буьуке Турке,
До табора Турке догоњаше,
Дочека га огањ од топова,
Те погибе силан попе Буро,
Свој се гарзи крила уломише,
Док загрмје муња од облака:
То не сину муња од облака,
Но војвода Мирко од Средњака,
За њима су соколови сиви,
Ударише на топове снажно,
На топове и на топaкрале,
На тумбаре и често чадорје.
Кад се паша на невољи нађе,
дрише му писке у солдате:

475

480

485

« PreviousContinue »