Војводе му ријеч бесјеђаху:
„Господине Петровићу Мирко,
Силна Турска на Граховац војска,
Чадорови ка' и лабудови,
"А мушкети како гора честа,
,На регулу цареви солдати,
. Нема војске, колико се каже,
„У над Божиј добићемо Турке.“
Па одоше уређиват војску,
С које ће им стране ударити,
С Омутића Петра Вукотића,
Око њега Озринићи љути,
А до њега Милоша сердара,
И ђидију војводу Илију,
За њим Цуце, убојице љуте,
И Бјелице, који кавгу траже,
Уз ријеку Паула сердара,
А до њега Јован-капетана
С Бањанима и с Граховљанима
На богазе и на метеризе.
Вели Мирко: „ја ћу од Средњака.“
А Радоњић бесједи војвода:
„Ја ћ’од Орла високе планине,
„Нек удари Ђуро на коњике
„И његово гарзе пет стотина;
„Почините три бијела дана,
„Док на здравље Спасов данак дође,
Тада ћемо Турцим ударити,
„Браћо моја, су четири стране,
„Крв пролијте, зажалит не мојте, 365
Рад образа свијетлога књаза, ,,Ради срца и слободе драге,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Тако рекли, па се послушаше,
Све војводе на ноге ђипише,
Капетани војску окренуше,
Су три краја Турке оклопише,
Ту је силна војска замркнула,
Док уторник на здравље свануо,
Србима је срећа прискочила,
А Турцима велика несрећа,
Дигоше се из табора Турци,
Ударише на Омутић тврди
Ha стражаре и Српске пандуре,
А то виђе протопопе Лука,
На војводе очи исколачи:
„Сад војводе, Петре и Милошу,
„Нијесте ми прије вјеровали,
Једно Петре, а друго Милошу,
И ђидија војвода Илија,
А четврто Боро капетане,
Међу њима протопоп бијаше,
Сви на ноге једино ђипише,
Полећеше уз Омутић тврди,
Озринићи лави изабрани,
До њих Цуце, убојице љуте,
И Бјелице, који кавгу траже,
Турци су их снажно дочекали,
Бој бијаху, боље не могаху,
Црногорски гину вицијали,
Црногорци, ма не узмицаху,
Турцима се ближе
На мушкете и на метеризе,
На Омутић часком испануше;
Кад се нашли на невољи Турци,
Побјегоше низ Омутић тврди,
Црногорци пушке потурише,
А за оштро гвожђе приватише,
Те сијеку на буљуке Турке.
Да је коме стати те гледати,
Како ножи Српски сијеваху,
Како Турске главе зијеваху!
А да видиш протопопа Луке!
Он потеже сребрна анџара,
Па у Турке загон учинио,
Те сијече на буљуке Турке,
Не сијече из реда солдате,
Но бираше цареве бимбаше,
Црногорске свети вицијале,
До табора Турке догоњаше,
Дочека га огањ од топова,
Погоди га дели алка златна,
Те погибе протопопе Лука,
Црној гори цвијег укинуше,
А до њега Бора капетана,
А до Бора Манојловић-Риста,
Он бијаше перјаницим дика,
Љуто цмили протопопе Лука:
„Бе си, брате Петровићу Миле?
„Унеси ми главу и оружје,
„Да ме, брате, не сијеку Турци.“
Миле за то ни абера нема,
су њега забољеле руке,
За свог брата сијекући Турке,
„Да јесмо ли говорили, Пајо,
„До четвртка да нам боја нема.“
Пајо му се Богом заклињаше:
„Турци су нам прије ударили.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Он завика силна попа Бура:
„Удри, Ђуро, с гарзом на коњике.“
А кад чуо војевода Буро,
Поред њега Пајо на ђогина,
А за њима гарзе пет стотина.
Кад удари гарза на коњике,
Ко гледаше, свак рећи могаше,
Погинуће гарза од коњика,
Али, браћо, није по гледању,
Но по срећи и Божјој помоћи,
Кад удари гарза на коњике,
Предвојише на двоје коњике,
Половину бјеху наћерали,
У несрећну Корјенићку жупу,
Те се ломе коњи и јунаци,
Седамдесет глава посјекоше,
А толико хата ухватише,
Они полу у табор гоњаху,
А за њима силан попе Ђуро
На његову широку дорину,
Он сијече на буљуке Турке,
До табора Турке догоњаше,
Дочека га огањ од топова,
Те погибе силан попе Ђуро,
Свој се гарзи крила уломише,
Док загрмје муња од облака:
То не сину муња од облака,
Но војвода Мирко од Средњака,
За њима су соколови сиви,
Ударише на топове снажно,
На топове и на топакрале,
На тумбаре и често чадорје.
Кад се паша на невољи нађе,
Дрише му писке у солдате:
|