„Савијте се у тумбар, солдати, Ево Мирка и његове војске, „Сад ће нама топове отети, „Да велики лагум закопамо, „Да његову војску лагумамо. Ал' се срећа догодила Мирку, У војсци му војника бијаше, Који су му у Стамболу били, Разумију, што говоре писке, Они трче, кажу команданту: „Не за Бога, господине Мирко, „Разумјесмо, што говоре писке, „Савише се у табор солдати, „Да велики лагум закопају,
Сад ће нашу лагумати војску.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Глас учини међу Црногорце:
„Похватајте метеризе тврде,
„Да тучемо Турке под чадорје.“
Регулани па га послушали,
Похваташе метеризе тврде,
Они туку Турке под чадорје,
Док у вече акшам нојца дође,
Почеше се купит Црногорци,
Војводама доносит поштење,
Иљада су глава донијели,
Седам десет глава изгубили,
А толико рањеније кажу,
Измакле се војске починуше.
Док сриједа сванула на здравље,
Црногорци мртве покопаше,
Рањенике дома оправише,
Војводе се опет састануше
На Омутић планину крваву,
Стадоше се Срби разговарат':
„Како ћемо Турцим ударити
,,И царевој сили одољети?"
Стари Машан ријеч бесјеђаше:
,,Не мислите, браћо Црногорци!
„Не мислите, ко ће погинути,
„Но мислите, који ће добити
"И учинит велико поштење,
„Помислите, браћо, на Милоша,
Што погибе на пољу Косову
„За Лазара, господара свога,
, Нигда Милош умријети не ће,
„Док је људи и овог свијета. “
А бесједи Јован капетане:
,0 мој бабо, Вукотићу Машо,
„Ја ћу своју главу изгубити
,,Ја уграбит санџак барјак царски
„За крсташа славнога Лазара.“
Ал' бесједи Радоњић војвода:
„Срби браћо, да се послушамо,
„Да на Турке снажно ударимо,
„Не би ли нам срећа добра била,
„Да цареву силу добијемо,
„Господару сабљу припашемо,
„Моја браћо, у седам краљева,
„Да скинемо Турски јарам с врата
„Сиротињи на Херцеговини. “
У ријечи, коју бесједили,
Док их ситна књига допанула
Од питоме Корјенићке жупе
Од ђетића Поповића Гаша,
Ком падаше на ум на Косово
И на вјечне муке од Турака:
„Чуј војвода Петровићу Мирко,
Ето на те Босанског везира!
„Индат води на Граховац војсци,
„Води војске четири хиљаде,
,,А ћерају ране и џебане,
„Ако пуштиш на Граховац војску,
Ништа моћи учинити не ћеш,
„Него војску на долове спремај,
„Те чекајте босанског везира
"Не би ли ти добра срећа била,
„Да добијеш Босанског везира,
„Ласно ћете и те помиловат’.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Он дозива Обреновић-Драга:
„Ево тебе гарзе пет стотина,
„Ајде, Драго, на долове равне,
Чекај, драго, Турке на долове, „Не би ли ти добра срећа била, „Да добијеш Босанског везира, „Не пушти их ноћно у ордију, ,, Спремићу ти Филиповић-Петра, „За њим друга дванаес стотина.“
„Оћу сјутра, кад огрије сунце.“
А у Драга поговора нема,
Већ привати гарзе пет стотина,
Ето Драга на долове равне,
Те чекаше Турке на долове,
Док у јутро јутро освануло,
Навалише од Клобука Турци,
Препаде се Обреновић Драго,
Колико је силе у Турака,
Ама своју гарзу сокољаше:
„Браћо гарзо, да се послушамо,
За њим друга дванаес стотина,
Бе се сташе, ту се ударише,
Из бусије Турке дочекаше,
Низ долове Турке наћераше,
Ту јунаке забољеше руке,
Низ долове сијекући Турке,
Иљаду су посјекли Турака,
А иљаду отеше комора,
А војводе боље уранише,
Те се Богу драгом помолише,
На четворо војску раздвојише,
Са четири стране ударише,
Стаде цика танкијех пушака,
Стоји писка ножа и сабаља.
Стоји бупа сјајнијех мушкета,
Загрмљеше обоји топови,
Земља јечи, ведро небо звечи,
Вас Граховац тама попанула,
Провре црна крвца под чадорје.
Кад се нашли на невољи Турци,
Побјегоше бијелу Клобуку,
Повезоще цареве топове,
Понијеше санџак барјак царски,
Ма не даду храбри Црногорци,
Ма то виђе Петровићу Мирко,
Он у Турке коња нагоњаше,
Од бедре му сабља сијеваше,
Те сијече на буљуке Турке,
Док посјече седамнаес бега,
Све господе од Стамбола града,
Те освети силан попа Ђура.
А то виђе Петре Вукотићу,
Он завика Јован-капетана:
„Знаш, Јоване, то је јучер било,
„На Омутић међу војводама,
„Ми смо Богу емил учинили,
„Да отмемо барјак и топове,
„Утекоше из табора Турци,
„Понијеше барјак и топове,
„Оставише табор и чадорје.“
Па у Турке загон учинио,
Од бедре му сабља сијеваше,
Те сијече Турке на буљуке,
|