Кад удари Петре Вукотићу,
Каʼ да удри Марко Краљевићу,
Он посјече дванаес тобџија,
И оте им цареве топове,
Па то Јован виђе капетане,
Он потеже сребрна анџара,
Ка да удри Реља под крилима,
Све сијече Турске барјактаре,
Док посјече санџак барјактара,
Уграби му санџак барјактарски,
А то виђе Радоњић војвода,
Он у Турке коња нагоњаше,
С леђа чува свога команданта,
Он сијече Турке на буљуке,
Док посјече силна силиктара
За сокола Цеклинског сердара;
Он у Турке коња нагоњаше,
Од бедре му сабља сијеваше,
На, буљуке Турке разгоњаше,
Док посјече млада кајмакама
За свог брата Гаврила сердара;
А то виђе Радојев Шћепане,
У јунаку пуче срце живо,
Бе му нема протопопа Луке,
Бијаше се научио ш њиме
Сјећи Турке а чинит' поштење,
Он потеже ножа пламенога,
Те сијече Турке на буљуке,
Док посјече дели башу царског
За сокола протопопа Луку;
А то виђе војвода Милићу,
Он у Турке коња нагоњаше,
Те сијече на буљуке Турке,
Док посјече Миралаја млада
За свог брата Бора капетана;
Ма то виђе Матановић Перо,
Он у Турке коња нагоњаше,
Те сијече Турке на буљуке,
Црногорци храбри кидисали,
Те цареву силу посјекоше,
Док нагнаше пашу на Станишу,
Дочека га Копривица Станко
Са голијем ножем у рукама,
Паша му се голом сабљом брани,
Задостају седам осам рана,
Док Станиша пашу изгубио,
Од Турака дванаес хиљада,
Да унесе кунте ни кулете,
Него цигло дванаес стотина,
До Требиња града питомога.
Слава Богу и светоме спасу!
Кад не роди у Србију Срба,
Да освети славнога Лазара,
Што погибе на пољу Косову,
До Данила Петровића књаза,
Он освети славнога Лазара
На Граховцу, пољу широкоме,
Док Бог даде и света Госпођа,
Те му сина круна допанула.
Пију вино два велики змаја,
Два велика змаја огњевита
У Морачу код бијеле цркве,
Једно бјеше Церовић Новица,
А друго је Милане сердаре
Са Веруше, високе планине,
Од витешка рода Васојева,
Ш њима пије отац Димитрије,
Архимандрит од двије Мораче,
Ладнијем се вином искитише,
Па им винце лице угријало,
Вели тако Церовић Новица:
,Фала Богу, моја браћо драга,
„Што уради Црногорски књаже
„И његови млади Црногорци, „Кад на њега царе ударио,
Кад му седам паша ударише! „Не могаше књаза освојити „Ни његову земљу пособити,
Но је књаже паше предобно, „На нас паде срамота велика,
Не могосмо и ми му помоћи,
Ни могосмо, нити помогосмо:
Па и опет, моја браћо драга,
И сад му је царе ударио
„На Граховац, на поље широко,
„Јуначки га књаже дочекао,
Дочекао, па га даровао,
„Једнога му пашу изгубио,
И уз њега до седам хиљада, „Све низама царева солдата, „И остале небројене Турке „Од честите Босне каловите, „Босне земље и Херцеговине,
То ми, браћо, бројит' не можемо,
Колико су у бој погинули,
„Што царево перо не опише,
„Друкчије се бројити не може,
„Херцеговци на домове знаду,
„Херцеговци и млади Бошњаци,
„Колико је њима погинуло,
Кад војника на дворове нема, „Одузеше цареве барјаке
„И мирију, што је за војнике,
Одузеше царску џебеану, „Одузеше дванаест топова, „Одузеше богато оружје: „Од челика сабље димишћије, „Виши дио сребра бијелога, ,,Него бјеше од љута челика, „Одузеше коње седленике, „Одузеше царево оружје, „Има пуно пушке шест хиљада, ,,Све биране Латинске шишане,
И Босанске бистре џевердаре,
„И донесе на Цетиње војска,
„Свијетломе књазу поклонише,
„Поклонише војничко оружје,
„И цареву војску предобише,
„Сад се фале млади Црногорци
Проз меане и кроз кафеане,
„На равноме пољу Цетинскоме,
„Колико је ко посјек'о глава,
„Јунаци се по пазарим фале,
„Какови су мегдан задобили,
„И вјечити спомен оставили:
„Кад дођемо на Цетиње равно,
"Не ћемо их у очи гледати,
„Ни од стида међу њима доћи.
Чим ћемо се њима приказати?
„Е су наше горе замукнуле,
„Почину нам рђа на оружје,
„Но што ћемо, ако Бога знате?"
Ал' му вели Милане сердаре:
|