Рањенике купимо на једно,
„Ма љекаре наше дозовимо,
„Да видамо рањене јунаке,
„И богати шићар дијелимо.“
Димитрију војска послушала,
Покупише мртве и рањене
И Турачко робје повезано,
И скупише мала великога
И одору, шта је са Турака,
И оружје, што је са јунака:
Половина бјеше од оружја,
Половиву бјеше Црногорско,
Што су Турци четом добијали,
Кад су сјекли младе Црногорце,
Доведоше буле у Морачу,
Турске буле и ту ђецу луду,
И догнаше мала у Морачу,
Укопаше мртве убојнике,
Црковни им начин учинише,
И видају своје рањенике,
И големи шићар дијељаху,
Дијеле га за петнаест дана.
Кад големи шићар дијељаху,
Онда вели Церовић Новица:
„Чујеш ли ме, Српски духовниче!
,Ми лијепи начин учинисмо,
„Но што ћемо од робја Турскога?
„Ко ће ранит робље у Морачу?
,,Што ни оћу буле некрштене?
„Што ни оћу Турска ђеца луда?
„Но вратимо робље на трагове,
, Нек се вуку, куђ' је њима драго,
„Нека просе кроз Турске градове,
„Но им дајмо неколико мала,
„И дајмо им љеба неколико,
„Да по путу не липшу од глади,
„Докле дођу у Турске градове.“
Сва Новицу војска послушала,
Тере натраг робје повратише,
И даше им мала неколико,
Неколико мала од оваца,
Препратише робје уз планину,
И дођоше робје у Турака,
То се чудо и до цара чуло,
Па кад чуо цар Отмановићу,
Од јада га забољела глава:
,,Ала кардаш, чуда великога!
„Што учини Црногорски књаже!
Што учини, каква му је снага!
Те разури Колашина мога.
„Чујте добро, два веља везира!
„И господа, што сте око мене,
Мислио сам у разуму моме, „Да би моју силу сакупио, „Да Колашин не бих одузео,
Тврд је био, Бог да га убије! „На њему се три границе стају: „Од простране Босне каловите, „Босне земље и Херцеговине,
И од равне моје Арбаније,
,,А четврта мала гора Црна,
То граничи с градом Колашином, „Кроз њем тече Тара валовита;
„И такви ме гласи допадоше
„Од онога Црногорског књаза,
"Буд предоби града Колашина,
„Што ће чинит' од други градова,
,,Све ће моје земље освојити,
„Што учини на Граховац равни,
„Те ми моју изасјече војску,
„Изасјече и зароби живе,
Ни на томе није починуо,
"Но се опет брзо потежио.
„И чујте ме, два вељи везира,
„Слаћу књиге на четири стране,
„На четири веље краљевине,
„Да уставе Црногорског књаза, „Да устану и вјеру ухвате,
„Па ни нама лако бити не ће."
Рекоше му обадва везира,
Рекоше му, те се препадоше:
„Истина је, мили господаре!
„Но се владај мудро и паметно,
„Пиши књиге, ако Бога знадеш.
Па четири књиге направио,
Једну шиље цару Русијскоме,
Другу шиље Бечкоме һесару,
Трећу краљу Францускоме,
А четврту Инглеској царици.
Овако им султан књиге пише:
„Мили поздрав, од земље краљеви,
„Јесте л' чули, што се урадило
„Од Данила, Црногорског књаза?
„Ту је моја превелика снага
„Од простране моје Арбаније
„Па и Босне и Херцеговине,
,Мало му је било на Граховац,
„Те је мога пашу изгубио
„И пашину сву војску осталу.
„Ви краљеви, за то добро знате,
"Ви сте међ нас вјеру уфатили,
А књаз зато ни абера нема,
„Но разури тврда Колашина,
„И зароби мало и велико,
„И посјече сабљом свеколико,
„Умирите, ако Бога знате,
„Поврните Колашинско благо
И њихова мала великога, „А за мртве разговора нема, „Но пребите прве за потоње, „Већ све моје плаћене солдате несретње Турке Колашинске, „Сами знате, тако право није, , Право није, ма лијека није.“ Устадоше сви четири краља, И послаще своје вјерне слуге, Црногорског књаза покараше,
Што се тиче у Турске градове,
А књаз њима тако одговара:
,,То нијесу Турачки градови,
„Него залуд Србљи од старине
„Страшљивци се у њем потурчише.
„Неко силом, неко добре воље,
„Кад Србију Турци сподобише,
„Уз њу Босну и Херцеговину
„И честиту равну Арбанију,
Па ја тражим моју старевину, „Што је моје од старине било.“ Посланици њему бесједише:
„Стан полако, Црногорски књаже! „Није коље тражит бановине,
Ми ћемо те с царом умирити.“
Сви четири те се подигоше,
Црну гору тада окружише,
Окружише и ограничише,
Ma су књазу учинили криво,
Књаз на томе нигда не пристаје,
Него тражи своју старевину,
Па је тражи и таде и саде,
Па што Бог да и срећа јуначка!
Што би могло бити на послијед,
Што ли бити, ко ће погодити,
Не разгађу јадни Црногорци,
Но све пазе своје писмо старо,
Добро памте, што Петар потписа,
Ко разгађе, у нас не погађе,
И ту ријеч држе Црногорци,
|