И држаће до суђена данка,
Па се боре и таде и саде,
Сијекући око себе Турке.
Вино пију Српски поглавари
У Морачи код бијеле цркве,
Код велике лавре Немањића,
Међу њима двије поглавице:
О свачему јеглен затурили,
А највише зборе о јунаштву,
Сваки своје казаше јунаштво,
Не казује војвода Миљане,
А он шути, ништа не говори,
Но на чибук главу наслонио,
Низ образе сузе пролијева,
Питају га Српски поглавари:
, Наш соколе, војвода Миљане!
„Што ти твоје не кажеш јунаштво?"
Доцкан Миљан поче говорити:
„Не фал'те се, Српски поглавари!
„Немам вама ништа кажевати
„Но мојије великије јада:
А знате ли, није давно било, „Кад је султан опремио војску, „Срби браћо, на нашега књаза, „Седам паша удари на књаза, „И полу му Брда приватише, „Док нашега наљутише књаза, „А кад нашег књаза наљутише,
Плану књаже како ватра жива,
„Па на ноге диже Црногорце,
„Па на седам паша ударио,
И њихову војску крдисаше,
„Серашћера с војском облећеше,
„Иљаду му повата војника,
„Турц у књаза аман заискаше,
„И књажеву целиваше руку,
„И одоше сваки своме сенту,
„И нашега припознаше књаза,
„Турке доби низ Херцеговину,
„А остави Турке Колашинце
„У крваву граду Колашину.
„Отадер нам јаде почињеше,
„Срби браћо, у Брда камена,
„Педесет нам глава посјекоше,
Баш од Куча и Васојевића „И Пипера и Братоножића, „А највише од двије Мораче, „То ви моје казујем јунаштво, „И још ћу ви више јаде казат’. „Од књаза ми једном карта дође, „Да се дижем на ноге лагане, „Па да идем питомој нахији, „Да искупим књажевога данка, „Ја сам књаза хитро послушао, „И Ђорђија брата оправио, „Боко пође питомој нахији,
Те је данак књажев искупио, „Понесе га у Васојевиће,
„Не дадоше Колашинци Турци,
„Но Ђорђија мога дочекаше,
„На друму му главу откидоше,
„Узеше му књажевога данка,
„Ту су мени очи извадили,
„И противно књазу учинили,
„Ја се уздах и у Бога надах,
,,Не ћу л чету окупити малу,
„Али чету ал велику војску,
,,Не ћу л' брата осветити мога,
„Па сам скоро био на Цетиње
„Код нашега славна господара,
Ја му исках изун и алала,
„Не ћу л' чету покупити малу,
, Не һу л' брата осветити мога,
"А књаз мене тако сјетоваше:
,,„Сјед, Миљане, не учини буне,
,,,,Јеси л' чуо, јеси л' разумно,
,,,Јесу пошли министери царски
,,И консуле сила од Европе,
„„Па да иду уз Херцеговину
,,До Удута Иванбеговине,
,,,Консуле ће наоколо поћи
„„И тудије међе поставити,
,,И међу нас слогу оставити,
„Да с' не кољу Турци и каури.666
,,Сад шта ћемо од живота свога!
„Нама многи јади остадоше
,На крваву Колашину граду.“
Кад то чуше Српски поглавари,
Сваки шути, ништа не говори,
Сиви соко Мишнић Милисаве,
А он њима говорит отиде:
„Чујете ме, Српски поглавари,
„Је ли мајка родила јунака,
„Да окупи силновиту војску
„Без изуна нашег господара,
„Да удари на Колашин ш њоме?"
Кад то чуше Српски поглавари,
„Да покупи без узуна војску!"
Тако рече Церовић Новица:
„Слушајте ме, што ћу говорити:
„Ја сам био о Ђурђеву дану
„Код нашега славна господара,
„И бијасмо на китну биљарду,
„Ту бијаше дванаес сената,
„Па о свачем јеглен затурисмо,
„О јунаштву и о крајинама,
„Почеше се валит Црногорци,
„Сваки своје казује јунаштво,
Неки вели: учињех јунаштво „На крваву Спужу на крајини, „Неки вели: ја на Подгорици, „Неки вели: ја сам на Жабљаку; „Ја се брањах од Црногорацах, „И кажевах ја моје јунаштво, „Што учињех у Дробњаку моме, „Када куле Турске изгоресмо; „И ја више кажевах јунаштво, Што сагорех четрдесет кула, „И стотину глава осјекосмо, „А педесет изгорех Турака; „И могах се од Брђана бранит', „И јунаштво према њима казах, „Докле бану војевода Мирко,
Па он мене стаде говорити: „„Сјед’, Новица, на зло ударио! „Да л' не видиш, Церовић Новица, 135 , Што јунаштво Мирко учинио!
|