„Да не смију натраг побјегнути,
,,Но на себе Турке дочекати,
„Па се бојим бруке и срамоте,
„Јер ће наша изгинути војска,
„Јер су, Турци, зорни Црногорци:
„Одкад Ферик-пашу задобише
„И цареву војску исјекоше
,,На Граховцу, пољу широкоме,
„Не страше се до Бога никога.
Али хајте, дижте Подгорицу
И њезине околине љуте, "Ја ћу дићи војску од низама, „И кренућу убојне топове, „Да на влашко племе ударимо, „Да га живим огњем изгоримо, „Нека знаду власи по крајини, „Да су јоште у животу Турци.“ Када Турци пашу разумјеше, До земље се паши поклонише, Пак дигоше варош Подгорицу И њезине околине љуте, Паша диже војску од низама, Са низамом убојне топове, Мисли паша ударит кријући, Из ненада село притиснути; Љешњанима добра срећа била, Јере Туреку опазише војску, Те скочише на ноге јуначке, И Турцима поше у сретање, На Ситницу војску дочекаше,
Убише се боја жестокога,
И сломише варош Подгорицу,
Која бјеше махом похитала,
Да на прва добије поштење,
У то приспје Али паша с војском,
Са низамом и са топовима,
Тер на војску ршун учинио,
Огдан Турци сложно ударише,
Од Ситнице Србе поломише,
До Фармарка села доћераше,
И убише сивога сокола,
Од књажеве гарде десечара,
По имену Митра Јошовића,
И шестину раном обранили,
Ал' се Срби покорит не дају,
Но бој бију, а село ми бране,
А кликују Љешњане остале.
У то дође стотина јунака,
пред њима војвода Иване
С побратимом Иван-капетаном,
И на Турке сложно ударише,
Мало натраг Турке поћераше,
Метеризе тврде уфатише,
Ал' се низам повратит не даје,
Него хоће село да опали,
Јере паша ршун чинијаше,
Ма се мушки војевода брани
И његови Љешњани остали,
Бој ми бију, метеризе бране,
Турчин пада, никад не престаје,
А не могу да уграбе главе,
Јере низам сипље огањ живи,
Брани своје мртве и рањене,
Мртве грабе Подгорички Турци,
Да им Србин не посјече главу.
У то низам топове привуче,
Стаде бити метеризе тврде,
Ал' јунаци јесу Црногорци,
За топове и низам не маре,
Но бој бију, кличу се јунаци,
Јунаке је тама притиснула
Од брзога праха и олова,
Тако траја од јутра до мрака,
Бој огњени никад не престаде,
Кад у вечер о акшаму било,
Кћаше бити јада од Турака,
Јер Србима добра помоћ дође,
Од Љешњана сва нахија горња,
Која та дан бјеше на пазару,
И Цеклинска жупа сваколика,
Но их Турци чекат' не смљедоше,
Него с пашом грдни побјегоше
Пут лијепе варош-Подгорице,
Носећ собом мртве и рањене.
Вјеруј, побре, сами кажу Турци
За њихову грдну погибију,
Да нијесу тако изгинули,
Како кад је Махмут погинуо
На Крусама, селу крвавоме,
Нит' Турцима вишег јада било,
Нити више ту барице било
Од Турака и Турскијех була,
Што је та дан о светом Илији,
А Срби се на једно скупише,
И три пута шамлук учинише,
Јер јунаци славу задобише,
Међу њима Иван капетане,
; Он од -књаза задоби сердарство,
А војвода пофалу јуначку.
Сада моју пјесму завршујем
На пофалу Српске крајичника.
Фала Богу, фала великоме!
На хиљади и осме стотине
И на полу шездесет године
Подиже ее соко тица сива,
Оба су му позлаћена крила,
И бијело јато голубова
Из витешке ломне горе Црне,
Са Цетиња, поља широкога;
То не бјеше соко тица сива,
Нити бјеше јато голубова,
Но то бјеше Црногорски књаже,
Ш њим се крену господа избрана.
Све војводе и млади сердари.
То његови бјеху сенатори,
Капетани и његове слуге;
Са соколом тица пауница,
Дивно су јој нашарена крила:
То не била тица пауница,
Но Даринка, књажева љубовца.
Окренуше уз поље Цетињско,
Прегазище Ловћенску планину
И гласито племе од Његуша,
У којем се по соко излеже:
Многе тице гледу на сокола,
Обратише низ Которске стране,
Доклен доше пред Котором градом,
Дочека их господа Которска,
А пред њима Домин капетане,
Капетан је од Боке Которске,
Сретоше га оба ђенерала.
Ту се с књазом поздравише дивно,
Паса књаже преко бјела града,
уз књаза господа остала,
И прођоше крајем мора слана,
И почину на Ријеку малу
У бијелу Липовчеву кулу,
Међу Прчањ и Ријеком малом,
Поред б'јела од Котора града,
Ту почину Црногорски књаже
|