„Доиста је тамо погинуо,
„Али хоће погинути брзо;
„Што је била тица пауница,
„И шарена пера опанула,
„А црно јој перје ударило,
То ће бити мила снаха моја,
Па ће бацит свилу и кадифу, ,,Побацаће сјајне дијоманте, "И бациће прстенове златне, „Прстен злато и камење драго, Она ће се у црно завити,
„И црне ће дане пролазити,
„То све значи на то перје црно;
„А што ватра из очију скаче,
„То ће ронит сузе од образа,
„Па ће моје кидат срце живо;
„Што опаде мене десна рука,
,,То ћу брата изгубити мога,
„Већ којега Српкиња не рађе;
„Што долеће соко тица мала
„Од нашега двора великога,
„Па загрља тицу пауницу,
„И завија мене десну руку,
То ће бити наше чедо лудо,
„Наш Никола, јединац у мајке;
„Пауницу што је загрлио,
„Он ће стрини сузе отирати;
„Што завија моју десну руку,
„И привија на те ране љуте,
Никола ће књазом постанути,
,,Па ће моје срце разбирати,
,. Срце нигда пребољети не ће.
„Није брата, што не роди мајка,
Таква браћа ријетко се рађу.“
Па несретно санка толковаше,
И жалосне сузе отираше,
Па Николу сина дозиваше,
Ал' га Мирко из постеље буди,
То је било ноћи на поноће:
"Устан', сине, већ га не заспао!".
Скочи момче из душека мека:
„Што је Мирко, драги родитељу,
„Те ми не даш у душеку спават’?
„Какви су те гласи допанули?"
Али Мирко сину одговара:
„Почуј добро, мој једини сине!
Сан је снила драга љубе моја,
„А она је мила мајка твоја.“
Али Мирко сину казиваше,
Све по реду санак му показа,
Што је санак страшни видијела:
„Но ме чујеш, мој једини сине!
„Сигурај се, узми коња твога,
„Собом узми својега ујака,
,, Баш војводу Мартиновић-Марка, -
„Добријех се коња доватите,
„Ноћно хајте пут Котора града,
„Превес'те се преко мора слана
, До онога свијетлога књаза,
„Крените га, ако Бога знате,
„Ако није досад погинуо,
„Доиста ће тамо погинути,
И тамо ће изгубити главу.“
Младо момче на ноге скочило,
Па сигура себе и гаврана,
И пробуди Мартиновић-Марка,
Баш војводу, својега ујака,
Војвода се брзо опремио,
Добрије се коња доватише,
Ноћно поше уз поље Цетињско,
И пасаше Ловћенском планином,
И Његуше племе прегазише,
И одоше низ Которске стране.
Баш су добро коње уморили,
За три уре пред Котором доше,
Ту их црни гласи допануше,
Јер је свјетли књаже погинуо,
Ма се није с душом дијелио,
Царска им се врата отворише,
Па жалосни код књаза одоше,
Ту рањена књаза находише,
И код њега дванаест медика,
Те му грдне ране утезаху,
А кад каже видије синовца,
Па га топле сузе пропадоше,
Сузе рони, пак он бесјеђаше:
,0 Никица, моја узданица!
"Ја погибо данас из ненада,
„На тебе ћу оставити књаштво,
„Ма ми чувај моје Црногорце,
„Чувај ми их ка и своју главу.
„Ма ме чујеш, мој млади синовче!
„Ја понијех тешке ране љуте,
,,Све за моју браћу Херцеговце,
„Херцеговце и ш њима Бошњаке,
„И за Србе, што су Арбанији,
„То су моје грдне ране љуте,
„Не извади робје из сужањства,
,Ту ћу рану у земљи понијет
И не ће ми дати починути. „Но чујеш ме, нејаки синовче! „Ја сам био њима обећао,
,,Да ћу вадит' Србе из сужањства.
„Ја не шћеђах моје Црногорце,
„Па ни моју главу на рамена,
„Доиста их һасмо извадити
„Али своју главу изгубити.
„Но, синовче, аманат ти тешки,
„Ја погибо, помоћ' им не могох,
, Но их не мој, сине, преварити,
„Баш ако ћеш изгубити главу,
Ако би ти Бог и срећа дала,
„Да избавиш Србе из сужањства,
„Баш ако ћеш главом погинути,
Ти ћеш славно име оставити,
„Не мој, синко, Србе преварити,
„Који вјечно плачу без престанка;
„Тако тебе подурало књаштво!
„За остало што ћеш учинити,
"И за то ћу тебе сјетовати:
„Кад би мени испанула душа,
Понеси ме на равно Цетиње,
,,Погреби ме у старој гробници,
"У гробницу Петра стрица мога,
„У бијелу на Цетиње цркву,
„Па окупи твоје Црногорце,
„Укопајте и ожаловајте,
Па одашљи књиге на краљеве,
,,На Русију и граду Париђу,
„На һесара и Инглешка краља
„И ономе краљу Прусијану,
Шиљи књиге на пет краљевина, „А Турчину не мој ни шиљати,
Од старине Српском душманину, „Турци су ме овђе положили
,,И њихови смрдљиви дарови,
„Који луде подмићују главе.
„Луде главе од закона мога,
„Те вадимо себи очи црне.
, И чујеш ме, мој мили синовче!
„Многи ће ти зборит' безаконци
„А највише неки Црногорци,
„Да ме стрико Ђуро изгубио,
„Подмитио Тодора Кадића,
„Али не мој, сине, вјеровати,
„И ако се грдно помрзисмо,
,Ма брат брата на јаму вођаше,
У јаму га бачит' не хоћаше,
„Јесам стрицу жалост учинио,
„Ма ме не би стрико изгубио,
|