Свега Српства изглед и пофалу,
Плаче Мирко Србе и банове,
Своје стрице, храбре витезове,
Врло му се бјеше ражалило,
Јер је веља добра изгубио,
Своју браћу и Српску похвалу
И уздање Срба свакојега,
Ал' војводу чедо слобођаше,
Чедо мудро, јединак Никола,
Никола му тако говораше:
Тале Мирко, ти не руши лице!
Ти не плачи браћу и стричеве.“
Војвода му Мирко одговара:
„О Никола, мој једини сине,
„Ја ћу плакат вазда без
престана,
„Јер су ми се поткинула крила,
"А моја се браћа разродила,
„А сам сирак без ниђе никога,
„Сад ће на ме навалити Турци,
„Крајине ће моје потиснути,
„И многе ми Србе заплакати,
„Што ји бјеше књаже придобио
„И под своја крила прибавио.“
Ал
му мудро синак одговара:
„Мили тата, Српска војеводо!
„Не бојим се од цара Турскога,
„Доклен су ми сиви соколови,
„Црногорски храбри витезови,
„Који знаду Турке дочекати
„И јунаштво своје показати
„Ради славе и Српске обране.
„Но не плачи и не руши лице,
„Нема посла у плаха главара,
„Не страши ми моје Црногорце,
„Не вријеђај срца у јунаке,
„Но слободи јато соколова."
Мирко гледа мила сина свога,
Метну руку у џеп од доламе,
Пак извади свилену мараму,
Пак са лица сузе отираше,
Сина љуби, пак му говораше,
Пољуби га међу очи црне:
„Благо мене, моје чедо мудро!
„Кад си таквог срца јуначкога,
„И кад збориш мудро и паметно,
„Тресе ми се срце у прсима,
„Престаше ми сузе на очима,
„Рањено се моје срце смије,
„И душа ми Богу зафаљује,
„Који ми је тебе обдарио
„За похвалу и Српску обрану,
„Да кољено наше не ишчезне,
„Да се наше име не испише,
„И погани Турци не узвисе.“
Пјесма мала на свршетку била,
Сваком Србу на весеље била,
Сваком Србу и сваком Словинцу.
Ко ће боље, нек иде успоље,
Ручај каше, пак пођи у паше,
Пас распаши, биће ти полакше,
Носом сркај, своје косе дрпај,
Ти се врати, пут други прифати,
Пођ' у цара, пак се разговарај,
Мене тужи, а себе наружи,
Свуд се скитај, пак за мене питај,
Сједим криво, а бесједим право,
Ко забави, нек ме не добави,
Још би њеки приговори били,
Папир мањка, а писар ми заспа,
• Кап од лозе у главу од козе.
Жалост и радосш по смрши кнеза Данила.
Народ оступаше с његовог гроба с великом лошћу и плачем, с кукањем, да се све горе проламаху од великог јаока и жалости, полазећи двору књажеву. Књагињу Даринку држи за руку војвода окружни Мирко и његов син Никола и Миркова госпођа Стана, а сестре књаза Данила држе сенатори, војводе и сердари. Ступивши у двор књажев сви великаши посједаше на обично мјесто, свак на свом столу. Књажев престол
стоји празан, њега НИКО нема. Мноштво народа ступило бјаше у двор и око двора. Свак једногласно тужи и сузе пролијева. Господа, која у двор књажев посједаше, сва господа погледа на књажев престол, али у њему никог нема. Онда обратише очи на своју књагињу Даринку. Књагиња руках прекрштених врло замишљена гледа пред собом. Господа све погледују један другога, свак преображен, у свом лицу сузом нарушен просипљући сузе низ лице.
Свијетла књагиња окренувши очи на престол књажев поче кукати и, по обичају Црногорском, гласом нарицати :
Престол теби празан стоји, сад сам празна, Господа се поружила, — сад сам ружна,
сад сам тужна, ране моје,
Млади књаже,
Сваки тужи око двора,
Врло ли ме уцвијели,
Ма нијеси само мене,
Него млога лица плачу,
Сва ти гора Црна плаче,
Сва ти гора листом тужи,
Пак и други Срби плачу,
Који јесу под Турцима,
Јер у тебе над имаху,
Јер пружаху своје руке,
Да их вадиш из сужањства,
зашто књаже,
сад сам црна,
сад сам тужна, Српски књаже, 15
сад су тужни, сад немају,
златни ступче,
сад смо сужни,
- млади књаже, 20 златни столе,
И остави веље дворе,
И остави младу мене, - ох до Бога!
И једину љуту змију, — њејзи празну,
И остави брата твога, - о војвода!
И синовца млада твога, - о Никола!
И госпођу снаху твоју, - млада Стане,
И четири сестре твоје,
Сву господу ти остави,
Све војводе и банове,
Млади боре међу горе,
И јошт твоје соколове,
И лавове изабране,
њима јао!
млади књаже,
млади боре,
Страшни змаје огњевити, — млади књаже,
Ти остави гору Црну,
И велико друштво твоје,
Што имаше у краљева,
Краљеви те познаваху, —
сви смо црни,
ох до Бога! сам си краљу,
ране моје,
Ако кратка снага бјеше, — млада главо,
Ма велики глас имаше,
Турски царе страх имаше, — страшна главо. 40
И Стамбол се тресијаше, стојна главо,
Бјеше Турке уплашио, сад сто тужни,
Латини те миловаху, - све од страха,
Србија се радоваше,
Јер у тебе над имаше,
Да бисте се састанули,
Но кад ћаше оком гледат,
Када ћаше муња синут,
Кад бесједу рећи ћаше,
зли ни нади,
зли ни стани,
златна круно,
- удрила ме,
млади књаже,
|