Дивно збором одвајаше, златна круно,
Ка Обилић остром сабљом,

Српска славо,

Ема ћу те добро молит', - огњен змају,

50

55

сам си краљу,

60

У краљева свак је лијек, - за' ми вијек,

Па лијечи ране грдне,

Кад би ране пребољене, — златна круно,
Ти прошетај кроз градове, нови граде,
Па облази кроз краљевства, - красна главо, 65
Ема не мој затрајати, — млади књаже,
Но ћеш брзо к мени доћи, кам да ми је,
Да утјешиш сузе моје, - сјајно сунце,
А и малу Олгу твоју, — змију љуту,

сам соколе,

ране моје,

И да нађеш браћу твоју, - братска фало, 70
И јошт твоје соколове,
Твоје храбре Црногорце,
Њима ћеш се радовати,
Како Турке разагоне,
И Србима шире руке,
Ми ћемо те дочекати,
И врло се радовати,

млада главо, млади Дано,

сад су кратке, јаох мени!

ране моје,

Кад ми сједеш на престолу, - он је празан.

.75

Свак плаче слушајући свијетлу књагињу, и људи парају од велике жалости и њезина кукања своја срца. Књагиња од великог плача Н жалости пренемога се, спопаде је мртви зној, и оће да падне с ње златног стола, али је прихвати за руку војвода Мирко и његов син Никола, те је придржаше на ње столу, док се мало освијести. Госпођа Миркова принесе јој ње једино чедо, да се щ њим мало забави.

1

Госпођа Миркова Стана љуто цмили и плаче, приступа свијетлој књагињи, и љуби јој руке и плаче, и отире јој сузе са лица, и тјеши је и љуби. Стана поче нарицати и жаловати свог ђевера, свијетлог књаза Данила:

Што сам ти се скаменила,

Али немам што жалити,

друго јадна, имам кога,

80

Да те мало измијеним, - о јетрво!
За велико жаловање, - о до Бога!
Већ за наше веље добро,

свјетли књаже,

рано љута,
сунце сјајно,

Кога брзо изгубисмо, — нама празно,
Сву обрану горе Црне, ране моје,
Окиде им врх од срца,
Што си главу заклонио,
Што остави драгу љубу,
Што остави веље дворе,
И све твоје соколове,

--

круно златна,

златни столе, вељи орле,

Бјеше крила раширио,
А на крила пера златна,
Под крилима Србе купиш,
И дизаше веље војске,
Те тирјане разгоњаше,
Но за мало а не дуго,

сад су кратка,
Српско злато,

крилат орле,
сад ни јаох!
Српска главо,
сад ми мало,

85

90

95

млади књаже,

сад смо црни,

Што ће твоја млада љуба,
Што ће твоја луда ћерца, — змијо љута,
Што ће твоја браћа црна,
Душмани ће насрнути,
Црну гору побједити,
Србија је надалеко,

Не помага николико,

Турци ће не освојити,

нама празно,

не дај књаже,

чуј ме, брајо,

ох до Бога!

И срца he насладити, не дај, Боже,

Цркве ће ти разорити,

сјајна цркво,

По њих Турске хоџе викат,

Црну гору изгорети,

И Србију заплакати,

наш соколе,

сад плачемо,

мудра главо,
- не ни да Бог!

--

сад смо тужни, Српска славо,

сад ни празно,

Ma тебе над имамо,
Да не не ћеш заборавит',
Да ћеш Турке побједити,
Црну гору прославити, —
Српска славо и похвало,
Ема тебе, снаха, молим, златна круно,
Не мој ми се зауставит, - млади брајо,
Црну гору заборавит', — сад смо црни,
Е ћеш тамо доста наћи, млада главо,
Кад ушеташ код краљева,
Ту ћеш Српске царе наћи,
Баш Душана из Србије, — драга душо,

И Грчкога Костадина,

100

105

110

115

сам си краљу, - сам си цару, 120

сунце сјајно,

И Лазара из Србије, - Српска главо,

И још Петра великога - из Русије,

Код њих славну Катарину, — славна круно, 125

Оба су јој тамо сина, - Цар Лесандро,

Цар Лесандро и Никола, — Руски царе,
И Уроша из Србије, — сад ни ружно,

Код њих вјерне слуге сједе, — сунце сјајно, Обилић им стражу чува, — Српска славо! 130 С голом сабљом у рукама, - сам си сабља,

Млади Вељко поред њега,

-

сив соколе,

И друге су код њих слуге, — чуј ме, књаже,
Већ Иван Бег са Цетиња, - Српски бане,
И Борђија из Србије, - Српска фало,
Код њих Рељу крилатога,

Код њих старог Југ-Богдана,

И

златно крило,

135

млади боре,

уз њега девет птица, соколове,
А и Ђорђу Кастријота, - сад ни ками,
Јанковића из Котарах, - Српски бане,
И војводу од Сибиња, — јеси Јанко,
И војводу од Србије, • Стефане!
Марко шета на шаруна
Чува Марко златна врата,
А Обилић златни столе,
Ма сам много закружила,
И

--

испред двора,

злато књаже,

сам си столе,
снаха тужна,

сад ти кукам,

млади књаже,

Далеко започела,
И више би говорила,
Да ја бројим Српске главе,
Српска фало и обрано,
Све биране соколове,
Српске царе и краљеве,
И змајеве страховите,
Не бих јадна избројила,
За
три дана и три ноћи,
Сад ни мрче, да не свиће,

сам си краљу, сам си змају,

сунце моје,

сад ни мрче,

140

145

150

155

не дај, књаже,

Ма ћу мало укратити,
За дом ћу се дофатити,

крута снаго,

сад га не мам,

Ти ћеш твоје друштво наћи; — свачиј друже,

Твој ђедове и стричеве,
Све пастире од цркава,
И народње господаре,
Оба Петра и Данила,

--

стрижу ране, сјајна цркво,

сунце сјајно,

млади књаже,

Василију и ш њим Саву, — Српска славо,

160

И Друго heш друштво наћи, — млади брајо, 165 Све банове дома мога, - куку доме,

славни бане,

стрика Саву, тату Станка,

170

И нашега Филозофа, стрика Тома,

Ш њим ђе сједе оба сина, - брајо Перо,
Брајо Перо и ш њим Јока, - кукај снахо,

А и стрица твога мила,
Око Пера златне тице,

стрико Јоко,

златна круно,

Његовијех пет синова, - пет ми јада,

млади брајо, тебе благо,

И јошт ћу те мало молит,
Ти ћеш тамо брата наћи,
Баш Стефана брата твога,
И ш њим Петра капетана,
То су мила браћа твоја,
А моја је домовина,
Врло ћеш се радовати,
Ш њима ћеш се изљубити,
Још те, јадна снаха, молим,
Ти ћеш мога рода наћи,

златна круно,

чуј ме, брајо,

куку мене, сад је немам,

175

180

чуј ме, брајо,

сад га немам, 185

Три војводе рода мога,

о до Бога!