сјајна круно,

Дуга жалост,

сад сам црна,

сад ни горе,

И ш њима су два сердара,
Још ћеш више друштва наћи,
Од витешке горе Црне,
И обадва гурнатура,
И војводах и сердарах,
Биранијех витезова,
И мојега малог брата,

-

сјајна срмо,

кука снаха,

куку Перо.

190

Госпођа Миркова кад спомену све редом домовину ње, сву господу Петровиће, те изброји у ње жалостном тужењу и остале банове и војводе Црногорске и своју родбину Мартиновиће, сердаре и војводе од ње рода, најпосле кад спомену свог брата Пера, којега је врло миловала, више него сва три друга, која су јој жива, срце јој прекиде ње глас, те не мога више бројити нити нарицати у ње жалостну тужењу, оста нијема међу народом читава два сахата, да не изговори ријечи, но је нападе штукање од ње жалостног срца. Држи је народ и плаче, тјеши је свијетла књагиња н њен син Никола и свој господар Мирко и сва остала господа. Кад се она освијести, онда поче Петар Вукотић међу сенатима говорити овако:

Пешар Вукошић.

Јаох нама до великог Бога!

Несретне ли дане доживесмо,
Кад рекосмо, јере прогледасмо,
Тадар, браћо, с главе погибосмо,
Ђе смо искра међу ове горе,
Искра мала, ма млого ватрена,
На потрку од Турскога царства,
Међу силом Турском и Латинском,

195

200

Какве силе на нас удараше,
Не мога не нико освојити,
Палише не Турци седам пута
За по седам царевијех пара,
Не хћеше се предат Црногорци,
Ни на кућу седам пара дати,
Радиј бјеху муку подносити
Но Турчину остат' под копитом.
Колико је силах погинуло,
На 'ву нашу ломну гору Црну,
Не ћу бројит' сва Турска имена,
Но самога Муја и Алију,
Да се данас дигну на ногама,
Све би наше горе притиснули,

А већ нека другијех имена,

Сад виђесмо, књаза постависмо,

205

210

215

Устадоше цари и краљеви

Међу нама и међу Турцима,

Устадоше и ограничише

И нашега књаза потврдише,
Па га данас, браћо, изгубисмо,
Дивно знадем Турке као себе,
Опет ће ни Турци заратити,
Јере су се врло посилили.

Војвода Радоњић.

Знамо, Петре, е ће се силити,
Имају се чему посилити,

Виђесте ли, браћо Црногорци!

220

225

Турке бјеше страва подузела
Од нашега свијетлога књаза,
Херцеговци к њему долазаху
Од крвава града Никшићкога,
Цјеливаху у десницу књаза,
И беху се крстити почели,
Прађедовску вјеру спомињати.

Војвода Ускоковић.

Ах до Бога, браћо Црногорци!
Живо ни је срце откинуо,
Нама су се срца оладила,
Са свијем су у прси клонула,
Не куцају више у прсима,
Срце ли се врло весељаше,

Кад ја гледах Подгоричке Турке
Од проклете земље Арбаније,
Пролазаху кроз моју нахију,
И иђаху књазу на поздраву,
Ћераху му даре на товаре,
Љубљаху му пребијеле руке,
Врло ми се срце весељаше,
А сад спава, када није живо.

Сердар Бурашковић.
Браћо моја, јесте ли виђели!
И Скадрани њему долазаху,
И проклета она Малесија

230

235

240

245

250

Познаваху свијетлога књаза,

И почеше с нама трговати

И нашему књазу наздрављати.
Ваља зборит', што је од истине,
И ако ме бјеше потурио

И столицу моју одузео,

255

Ма смо веље добро изгубили.

Војвода Љубошињски.

Ми не знамо, Ријечки сердару,

260

Баш какво смо добро изгубили,

Баш ко није с књазем путовао,
Полазио цареве градове,

Полазио царства и краљевства,
Тај не знаде изгуб цијенити.

Војвода Радоњић.

1

Знам, војводо Нетре с Љуботиња!
Добро знадем, што смо изгубили,
Заједно смо у краљевства били,
И чујте ме, браћо Црногорци!
Он кад һаше пред цара изаћи,
Већ пред, царом ил' каквијем краљем,
Сто пут боље збором одвајаше,
И бесједе с мјеста рећи һаше,
Но кад һаше зборит међу нама.

265

270

Војвода Маршиновић.

Знам војвода добро Радоњићу!

019%. Ви постари ш њим сте путовали, Виђели сте царства и краљевства, Ми нијесмо тамо путовали,

275

Ни већега добра видијели

Од нашега свијетлога књаза,

280

Па ја мислим у мојој памети,

Да га нама њешто пожалије.

Војвода Машановић.

Добро збориш, мој мили ујаче!
Ти ујаче од Мартиновића,
Жалије га нама него њима,
Зашто виша добра не виђесмо,
1. Нит' цареве очима виђесмо,
Који јесу повиши од књаза,
Ми држимо у нашој памети,
Тако добро ниђе нитко нејма,
Да је бољи од свакога краља,
Дај мудрији од свакога краља,
И зато је нама виша жалост.

Војвода Цуцки.

162% Јаох нама до великог Бога! Црни ли ни дани освануше!

Ми се бјесмо мало проширили,

285

290

295