Page images
PDF
EPUB

Све господе Српске изабране, . . .1!
Па сретоше лијепу кнегињу,
Госпођи се свати поклонише,
Захвали им народна госпођа, 1345
Сва господа уједно се крену,
Црногорска и сва Аустријска,
Ш њима иде од Боке циркуле,
По имену Стефана од Дојма,
Пут Цетиња равна окренуше,

1350
Развише се свилени барјаци,
А пуцају бистри цeвeрдари,
А пјевају млади Црногорци,
А кад доше на племе Његуше,
Ту нађоше четири хиљаде,

1355 Све наредна свата искиһена, Под ођелом и згодним оружјем, Па зелене топе опалише и њихове бистре цeвeрдаре, Одјекну им Ловћенска планина, 1... 1360 Састави се свата пет хиљада, Отолен се свати покренуше, Пријеђоше кривачу планину, Докле доше на врх од Цетиња, Под лијепо село Мартиново

1365 А пред цркву светога Јована, Ту нађоше свијетлога књаза , і .. і и

уз њега иљаду сватова, Састави се свата шест иљада, Састави се господа избрана,

1370 С господом се дивно поздравио,

[ocr errors]

4

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

Пак кнегињу уфати за руку, п. ".
Ручише се, пак се поздравише,
Отолен се к Цетињу кренуше,
и са њима свата шест хиљада.

1375
Боже мили, чуда великога!
Коњаници коње потекоше,
Барјактари развише барјаке,
Црногорци огањ оборище,
Весеље им граде из пушака,

1380 Тама паде на поље Цетиње Од брзога праха и олова и од паре коњске и јуначке, Док бијелу манастиру доше, Па зелене топе опалише,

: 1385 Пројечаше зелене планине, Све се поље из темеља тресе, Па пођоше у бијелу цркву, Ту вјенчаше за књаза кнегињу, Лазар бјеше за вјенчана кума,

1390 A Стефан, их дивно привјенчао, и благослов по закону дао, Па вјенчана кума обдарише, Обдарише, дивно испратише, Сви сватови те се окренуше, Окренуще, пак се окупише, Међу њима књаже излазио, и њихова Даринка госпођа, Поздравише киһене сватове, Поздравише, па им зафалише, 1400 А свати се њима поклонише. .

В

* , 1395

Отолен се свати разиђоше,
Књаз остаде на равно Цетиње
и његова господа избрана,
Господа се лијепо држаше.

1405
Што за Фајду, драги побратиме,
Кад не оћу неки починути,
Но вавијек смрачну мрежу плету,
Да господу Црне Горе смуте,
Смутиле се њима утробице!

1410 Да би Бог д'ои Богородица! А који су с тијем управљали, И највиши пособници били, Те господу нашу разродише, Често они код књаза иђаху,

1415 Па лакомци Пера опадаху, и

у књаза тако говораху: „Да л' не видиш, пресвијетли књаже! „Што ти Перо из потаје ради, „Ш њим заједно Цетињски сердаре, 1420 „По имену Мартиновић Мило „Са сестрићем Перовић-Стефаном, „Којему си даров’о сенатство, „и учини њега за сердара, И „Он је мудра и паметна глава,

1425 „Што би они могли урадити, „И што раде, нигда не престају, „Све на тајно нешто вијећају,

Ohе тебе изгубит” занаго „И столицу твоју отузети,

1430 „Но погуби твога стрица Пера,

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

„И погуби обадва сердара,
„Док нијесу тебе изгубили,
„E по смрти не има кајања.“
У томе се књаже преварио,

: 1435 Лакомци му памет обратите, Па нареди, да изгуби Пера, и да губи обадва сердара, Доиста их изгубити hаше, Камо срећа, да сви погибoше,

* 1440 Но нађоше добра пријатеља, Те им каза, да ће погинути: „Него бјеж’те, ако Бога знате, „Макните се у Боку Латинску, „Докле тајне ствари разберемо, 1445 „Да ви лудо овђе не гинете, „Виђећемо, што је и како је, „Што је лажа, ал' што је истина.“ Пријатељ их дивно сјетоваше, Утекоше ноћу без мјесеца,

1450 Перо бјежи равном Рудиницом, Собом узе сестричића свога, Сестричића Перовић-сердара, И витеза Радоњића Мила, И сиђоше до у Будву града,

1455 А сердар се био покренуо, У Перову кућу улазио, Па узима Перову госпођу и Перова нејакога сина, Лудо дјете од године дана,

1460 Па узима чедо у наручје,

1

1465

1470

1475

Унесе га уз равно Цетиње,
Сердар дође на своје дворове,
Па синове своје окренуо
и рођаке, што су понајближе,
Побјегоше нотњо без мјесеца,
и дођоше право у приморје
Бјелој кули Вукшића Борђије,
и Перова сина донесоше,
У то Перо преко Грбља дође,
Стадоше се на Вукшића кули,
О несрећо, Бог да те убије!
О несрећо, ће се растовари
На господу од равна Цетиња,
Отолен се сва три окренуше,
Докле доше у Котору граду,
и остало робје доведоше,
Ту стадоше неколико дана,
Од јада се Перо разболио,
и од јада и веље жалости,
Та се жалост на далеко чула
У Петрову граду столичноме,
То зачуо царе Николаје,
И зачуо од Беча hecape,
Жао њима, што се догодило,
Па послаше своје зенерале,
Цар Никола Коваљевског свога,
Бечки фесар Мамулу Лазара,
Не би л' како браћу умирили,
и

у прву љубав саставили, Зенерали кад у Котор доше,

1480

[ocr errors]

1485

1490

« PreviousContinue »