Page images
PDF
EPUB

1470

1475

1480

[ocr errors]

Барем да се добро и засмијем,
А не би се препа” қао хора,
Ма не могу до свечева доћи,
Требала би чапра од магарца,
Да напуним чапру антилука,
Антилука и Турски бешлука,
и да прођем мора три четири,
А по суху Бог зна колико је,
Па да нађем те несретне свеце,
И
аспре

би с јадом прегорио,
Да су они прави светињаци,
Нису свеци су четири ноге,
А светац ми није предалеко,
Нема пуна три сахата пута,
До под Острог старог Василију,
Ако сам се с старцом завадио,
Кад сам пријед шњиме боја био,
И на нас се беше расрдио,
На нас пушти студено камење,
Среће моје, те ме не утуче,
Мислим зато да ме оставио,
Јер тубарим, да се покаурим,
Mа и Харап паша говораше,
Кад његове очи испадоше,
Жељно hаше љубит' Василију,
и hаше се он покаурити,
Да му hаше очи повратити,
У првину паша пријећаше,
Голу бјеше сабљу извадио,
И збораше у око Турцима,

1485

1490

1495 1500

Да ће патша посјећ Василију,
Ма га добро справи Василија,
Да не види сабљу повадити,
Да посјече старог Василију.

Арслан бег.
Чудно ли не, Гано, разговори,
А нека те, вода ти станула,

1505 Сви ђаволи, што су из свијета, Твоме би се збору насмијали,

А некали ми, ођен који смо. Турци усмијех н у грају. Попадаше од смијеха.

1510

Гано Њуца.
Ви се ка” да Турци подругате
Баш овоме мојему говору,
Мислите ли, Бога ви одиста!
Да ја лажем, што ви покаживам,
Вјерујте ми, драгога ми Бога,
Мухамедом више се не кунем.

Арслан бег.

Мртав од смијеха.

Како која, тако свака гора.

1515

Гано Њуца.
Арслан беже, ти се са свим ругаш,
Најпрви си за ругу остао,

1520

И за грдну бруку и подругу,
Капетан си, а ништа не судиш,
Смрза” ти се језик у вилице.
Пред аскером царским мудијером,
Који дође к нама из свијета,
Он ни суди, и он расуђива,
и све чини, што је њему драго,
А ти ћутиш као сужањ црни
и сви наши око тебе Турци.

1525

Арслан бег.

Уздану и изговори са свега срца :

Буца Гано, сваку право кажеш,
Но се право диванит' не смије, .
Но не грдна рђа спопанула,
Абаш да се сви искауримо,
Боље би ни било него 'вако.

1530

Ачајлија Веризовик. Како не би! јеси ли при себи, Капетан би ти, Арслане, био Од нашега града Никшићкога, Па би својом рајом управљао, И књаз би те врло пољубио, Пак ни нама не би горе-било, Но са свијем боље и друкчије.,

1535

Турци Никшићки.

Ми помлађи једва и чекамо,
и сви бисмо каури постали.

.

1540

Арслан бег.

Тврдо се боји од царског мудира.

Деде Турци! и ја нешто мислим,
Нек видимо тога новог књаза,
Он какве ће поставит” уредбе,
Па о томе ми стари мислимо.

Гано Буца.

Како који, биће за нас гори,

1545
Како што су и његови стари,
Ако стару вјеру не узмемо,
Пак мислили или не мислили.

Долази мудијер царски, разлазе се Турци Никшићки, сам остаде капетан и Ацајлија; мудијер царски сједе на јастук, и обично са запаљеном мулом поче диваните преко луле.

[ocr errors]

Мудијер аскер.

1550

А камо ти, Гано капетане!
• Да не гранда, да те развесели
За велику радост и весеље,
За новога Црногорског књаза,
Међер Турци, ви се прекрстисте.

Препаде се капетан и Ацајлија, да није мудијер царски разумно њиов разговор.

Арслан бег.

1555

1560

1565

Какву радост и какву несрећу,
Те ми кажеш царски мудијеру
Од таквога несретњега књаза?
Кад ко мене за књаза помене,
Крену ми се косе на опако,
Ту весеља ни радости нема
Никаквоме правоме Турчину,
Алај билај, каурин нијесам,
Кунем ти се вјером и Китапом,
Радиј” би му сабљом посјећ” главу,
Но на Босну да ме цар постави
Великијем његовим везиром,
А ти не знаш наше крајичнике,
Како ни је то весеље црно
У највишу тугу и у жалост,
Па од јада овде разграндамо,
Отворимо највише весеље,
Да не чују наши крајичници,
Да нам наше не опазе ћуди,
Анекали да се кауримо.
Мудијер си, ти ћеш дома поћи,
Кад ти царска дође заповијед,
А ми ћемо овде останути
И преносит' муке до вијека:
W
Сад цијени радост и весеље,

1570

1575

« PreviousContinue »