Page images
PDF
EPUB

...

Барем да се добро и засмијем,
А не би се препаʼ қао хоџа,
Ма не могу до свечева доћи,
Требала би чапра од магарца,
Да напуним чапру антилука,
Антилука и Турски бешлука,
И да прођем мора три четири,
А по суху Бог зна колико је,
Па да нађем те несретне свеце,
И аспре би с јадом прегорио,
Да су они прави светињаци,
Нису свеци су четири ноге,
А светац ми није предалеко,
Нема пуна три сахата пута,
До под Острог старог Василију,
Ако сам се с старцом завадио,

Кад сам пријед ш њиме боја био,
И на нас се бјеше расрдио,

1470

1475

1480

1485

На нас пушти студено камење,
Среће моје, те ме не утуче,

1490

Мислим зато да ме оставио,
Јер тубарим, да се покаурим,
Ма и Харап паша говораше,
Кад његове очи испадоше,
Жељно ћаше љубит' Василију,
И ћаше се он покаурити,
Да му ћаше очи повратити,
У првину паша пријећаше,
Голу бјеше сабљу извадио,
И збораше у око Турцима,

1495

Да ће паша посјећ’ Василију,
Ма га добро справи Василија,
Да не види сабљу повадити,
Да посјече старог Василију.

Арслан бег.

Чудно ли не, Гано, разговори,
А нека те, вода ти станула,
Сви ђаволи, што су из свијета,
Твоме би се збору насмијали,
А некали ми, ођен који смо.

1500

1505

Турци у смијех и у грају. Попадаше од смијеха.

Гано Љуца.

Ви се ка' да Турци подругате
Баш овоме мојему говору,

Мислите ли, Бога ви одиста!

Да ја лажем, што ви покаживам,
Вјерујте ми, драгога ми Бога,
Мухамедом више се не кунем.

Арслан бег.

Мртав од смијеха.

1510

Како која, тако свака гора.

1515

Гано Љуца.

Арслан беже, ти се са свим ругаш,

Најпрви си за ругу остао,

И за грдну бруку и подругу,
Капетан си, а ништа не судиш,
Смрзаʼ ти се језик у вилице
Пред аскером царским мудијером,
Који дође к нама из свијета,
Он ни суди, и он расуђива,

И све чини, што је њему драго,

1520

А ти ћутиш као сужањ црни

И сви наши око тебе Турци.

Арслан бег.

Уздану и изговори са свега срца :

Љуца Гано, сваку право кажеш,
Но се право диванит' не смије,,
Но не грдна рђа спопанула,
А баш да се сви искауримо,
Боље би ни било него ’вако.

Аџајлија Веризовић.

Како не би! јеси ли при себи,
Капетан би ти, Арслане, био
Од нашега града Никшићкога,
Па би својом рајом управљао,
И књаз би те врло пољубио,
Пак ни нама не би горе-било,
Но са свијем боље и друкчије.

1525

1530

1535

Турци Никшићки.

Ми помлађи једва и чекамо,
И сви бисмо каури постали.

Арслан бег.

Тврдо се боји од царског мудира.

Деде Турци! и ја нешто мислим,
Нек видимо тога новог књаза,
Он какве ће поставит уредбе,
Па о томе ми стари мислимо.

Гано Љуца.

Како који, биће за нас гори,
Како што су и његови стари,
Ако стару вјеру не узмемо,

Пак мислили или не мислили.

1540

1545

Долази мудијер царски, разлазе се Турци Никшићки, сам остаде капетан и Аџајлија; мудијер царски сједе на јастук, и обично са запаљеном лулом поче диванити преко луле.

Мудијер аскер.

А камо ти, Гано капетане!

Да не гранда, да те развесели
За

велику радост и весеље,
За новога Црногорског књаза,
Међер Турци, ви се прекрстисте.

1550

Препаде се капетан и Аџајлија, да није мудијер царски разумно њиов разговор.

Арслан бег.

Какву радост и какву несрећу,
Те ми кажеш царски мудијеру
Од таквога несретњега књаза?
Кад ко мене за књаза помене,
Крену ми се косе на опако,
Ту весеља ни радости нема
Никаквоме правоме Турчину,
Алај билај, каурин нијесам,
Кунем ти се вјером и ћитапом,
Радиј' би му сабљом посјећ' главу,
Но на Босну да ме цар постави
Великијем његовим везиром,

А ти не знаш наше крајичнике,
Како ни је то весеље црно
У највишу тугу и у жалост,
Па од јада овде разграндамо,
Отворимо највише весеље,
Да не чују наши крајичници,
Да нам наше не опазе ћуди,
А некали да се кауримо.

Мудијер си, ти ћеш дома поћи,
Кад ти царска дође заповијед,
А ми ћемо овде останути
И преносит' муке до вијека:
Сад цијени радост и весеље,

1555

1560

1565

1570

1575

« PreviousContinue »