Крајичници од јада се смију,
Јер су свакој муки подложени.
Право збориш, царска вјерна слуго!
Сад ја виђу, да си Турчин прави,
И чуј мене, грацки капетане!
Кунем ти се дином и кораном,
Ако игда виђу царске очи,
Све ћу твоје нужде показати
И вјерности твоих крајичника,
Казаћу му, како си му вјеран,
И још какве муке подносите.
Цар султан Абдул Меџид-кан читаве осам дана чинно је радост погибији књаза Црногорскога Данила І. топовима и свијема другијема знаковима од весеља, скупно везире и рижале око свог пријестола.
Јалах шућур, милу Богу фала,
Веселе ли дане дочекасмо,
Ја бих срећан, и доживљех уру,
Те престојах цара Русијскога,
Већ Николу страшна каурина,
Вас се свијет од њега тресаше,
Од његова грома и потреса,
Од његова страха и упаса:
Пак и сад не гласи допадоше
За онога књаза опакога,
Који ни је доста дао јада,
А и више ћаше, да поживље,
Среће наше, јер га доживљесмо.
Како бјеше страшно започео,
Па Бог знаде, и свршити ћаше,
Он сматраше Босну до Србије,
Арбанију до сред Румелије,
Косово ми често помињаше
И његова Српскога Лазара,
Кунем ти се вјером и ћитапом,
Да он приђе главом не погибе,
Три ста брука оградити ћаше.
Па и Стамбол сигур бит не ћаше,
Како бјеше раширио крила,
Моје среће, сад сам починуо,
И сад сам се рајет учинио.
Какав рајет и каква несрећа!
И несретно такво почивало!
То ће наше почивало бити,
Као што је било за Русију,
Кад умрије каурски Никола,
Руси другог цара поставише,
Александра Николина сина;
Нама није шире ного уже,
Тако могу ставитʼ Црногорци
Већ другога међу њима књаза,
А ти знадеш, честити султане,
Није књаштво у једнога чојка,
Но је књаштво у сложну државу,
Тако царство, тако и краљевство.
Знам, везиру, моја десна руко!
Да је тако царство и краљевство,
Најпослијед исто и књажество,
Да је тако, друкче никојако,
Стављају се цари по корјену,
Како цари, тако и краљеви,
Како краљи, тако и књажеви,
А ту нема трага ни корјена,
Којега би за књаза ставили,
Но се њима корјен истражио,
Помријеше, и сад погибоше,
А некизи и прогнати бише,
Ђорђија је у Њемачке руке,
Који ми је доста зада' јада,
Кад на мене с Русом удараше:
Он сад стоји у Њемачке руке
Су два брата и још са синовцем.
Има брата, не гори од њега,
Да л' не знате, што је ланик било,
Кад посјече на Граховац војску
И одузе благо и топове?
Пак ће њега за књаза метнути.
Знам, везире, јер није гори од њега, не може онакви за књаза бити, тек није на науке.
Што ће њима школе и науке!
Не требује школа ни наука,
Црногорци не љубе сколаре,
Но најбољу бегенишу школу,
Који знаде војску окупити
И на мегдан бојни поставити,
Ко највише посијече глава,
Најбољи је сколар међу њима,
Мудрине им друге не требује.
Јеси л' чуо, царе, што се чита,
Како бјеху припели Шћепана,
И како га за цара ставише,
Који бјеше сколан и научен,
Рускијем га царом називаху,
Па кад Турци гору околише,
Скри се Шћепан ка' ћук у плотину,
Црна гора војсци се обрани,
Па Шћепана ружно нагрдише,
Мјесто цара скитницом га зваху,
Сколарство му ништа не помога.
Што ће сколан човјек међу њима?
Он је сколан, кад је добар јунак,
Тако броје сада Црногорци.
Наопак је, ко га не претрпи,
Ко га трпи, он наопак није.
Може ли се довијек трпјети,
Ко не може, он је искочио,
|