Ту болесна Пера наодише,
И обадва књаза замолише,
Моле књаза и све сенаторе,
Да поврате Пера и сердаре,
Да поврате и да се помире,
И у томе књаз пристат оћаше,
царима ћаше угодити,
Но не даду неки Црногорци,
Којино су свему томе кривци,
И не даду прије своје главе,
Пак се књазу било дожалило:
„Дајте, браћо, ако Бога знате,
„Кад не могу вратит сву тројицу,
„Да повратим мила стрица мога.“
На књаза се љуте Црногорци,
Па не хћеше пристат никојако,
Но сердару робје повратише,
И његове дозваше синове
И његове најближе рођаке,
На вјеру их натраг повратише,
Да им ништа учинити не ће,
Ho држати ка Друге остале,
А остаде Перо у Котору,
И осташе обадва сердара,
Болан лежи Перо у Котору
Од жалости, и душу испусти,
А када се Перо преставио,
И кад зачу на Цетиње књаже,
Пак се њему бјеше ражалило,
Па одасла неке Црногорце,
Одасла их у Котору граду,
Те жалосна Пера прифатише,
На Његуше племе донесоше,
Донесоше, пак га укопаше,
Остаде му саморана мајка,
Саморан је и отац и мајка,
Те кукају вазда без престанка
За велика добра од порода,
Пера није, а владике није,
На Грахово бијућ се с Турцима,
Не оста им ништа до камена,
Него дјете од године дана,
И оно се брзо преставило,
Остаде му љуба удовица,
довица црна кукавица.
Два сердара низ море пођоше,
Докле Бечу столичноме доше
У славнога од Беча ћесара,
Врло му се оба поклонише,
Па их царе дивно дочекао,
И добар им љебац поклонио,
Па поврати Мартиновић-Мила,
И справи га Задру на крајину,
Преручи га своме зенералу,
Зенералу Мамули Лазару,
А Стефана у Беч заустави,
У вељу га сколу поставио,
Е је мудра и паметна глава.
Што је фајде, стоји на науку,
Кад һесара не хhe послушати,
Него лудо у Цариград пође,
А још луђе изгубио главу,
Све тражећи, што стићи не може,
Нити може, нити је прилике.
Па то стало доба неколико,
Престави се Царе Николаје
Од велика двора Русијскога,
Глас допаде на Цетиње књаза,
Па окупи своје Црногорце,
Све им право за Николу каже,
Заплака се мало и велико,
Жалујући цара Ришћанскога,
И књаз таку заповијед даде:
„Чујете ли, моји Црногорци,
„Коротујте за годину дана
„Премилога цара Николаја,
Е смо наше сунце изгубили,
„Што не бјеше врло огријало,
„Коротуј га и младо и старо
„И дијете од године дана,
„Па до старца до стотину љета,
„Преврните на главу капице,
66 Чиновници црни вељ на руци. Црногорци књаза послушаше,
У Николу цара жаловаху,
За годину сташе у жалости,
Љуто плачу и сузе проливу,
Лесандро се за цара постави,
А кад бјеше жалост разумно
Од витешке ломне горе Црне,
Посла њима својега консула,
Стрмоуха консул зенерала,
Да он пође на Цетиње равно,
Да зафали књазу и народу
За њихово врло жаловање,
Ma У 3'0 час за мнозињу дође,
Нешто се је с књазом посвадио,
Не знаде се, што је и како је,
Срдито се на то раставише,
А кад виђе Петровић Ђорђије,
Зенерала себе дозиваше,
Па га води у своју камару,
И код њега ноћцу коначио,
Па сјутра дан рано подранио,
Ђорђије му даде пратиоце,
Консул дође граду Дубровнику.
Но да видиш великога врага,
Што имају Срби од старине,
Започеше неки Црногорци,
Како су се вазда научили,
Мало им је око Пера било,
Но почеше мразити Ђорђију
Што би могло до послије бити, „Па ти могу главу сатријети, „Но се владај мудро и паметно.“ То је књазу врло мучно било, И овако њима одговара: Хвала Богу, великога врага, „Како никад починут' не могу „Од несреће те моје домаће,
„Баш ће јамним бити од истине.“ Тадер скочи на ноге лагане,
И оваку ријеч бесједио:
Нека раде, што је њима драго,
„Баш не мислим за цара Рускога,
„Нит' ме рани, ни ода зла брани,
„А ја одох цару францускому,
„Да ме води у цара Турскога,
„Да ми даде моју старевину,
„Старевину Иванбеговину,
„Ја ћу њему арач горе Црне,
„Да проширим моје Црногорце,
А кад бих се врло проширио,
„И кад бих се спремом наредио,
,То јест спрема, што ће за војнике, 1635 "Тад бих дивно војску уредио,
„Па ја не бих за цара марио,
„Но бих њему пушку обратио,
Па што Бог да и срећа јуначка!“
А на то му зборе Црногорци
Особито Петровић Ђорђије:
|