Ђуро Деспотовић.
Да су мудри били наши стари,
Као што су саде Црногорци,
Не би било раздробљено царство. 2105
Порастријезни се и слуша, што духови зборе, душа му се радује и весели врло, кад чује за њих што цари и банови зборе, прокашље се, и поче да зборн.
Ја сам слуша до сад разговоре,
Добро моју душу насладисте,
Што за Црну гору говорасте,
За њиову мудрост и хитрину,
За њиову храброст и јунаштво,
Зборе мудри и паметни људи,
Ко се фали, е се и поквари,
И хвала је нека различита,
Ко се хвали, а истину каже,
Ту кварења нема но мудрости,
Како знаде управо казати,
Па и ја ћу мене похвалити,
Мене хвалит и моју државу.
Ругајте се, и како ви драго,
Нек с не хвали ни једна држава,
Нити царство, ни какво краљевство
Прама моје храбре горе Црне,
Јере царства могу војевати,
краљеви могу војевати,
Са свачим су они сигурани,
Из добра је лако војевати
И из добра мегдан задобити.
Но из чеса они војевују,
С каквом снагом и с каквом приправом, 2130
Колико је снаге и народа,
Колико је топа и градова,
Колико је поља широкијех.
Колико је морах дубокијех,
Колико је богатих вароша!
Од тог ништа међу њима нема
Ного Црна гора и камење.
Па сад, браћо, мене осудите,
Зборим право или кажем криво?
Каквијем се силам обранише,
И колико доба наживљеше,
Каквијем се силам подупиру!
Они једни јесу у свијету,
Они јесу и храбри и славни.
Цареви, банови и војводе.
Истина је, старче Иван-беже,
Сви бесједу твоју потврдисмо,
Иван бег се радо прошета, патријарси се договарају међу собом: хвала Богу, јесу ли богобојазљиви?
и имају ли какве светиње међу њима?
Имају, господо наша, врховна власт од духова, имају три четири светињака, пак се чудим, јер се сви не посвете, може им се рећи, да су прави мученици.
Ну владико и ви Црногорци,
Ми смо вашу вољу испунили,
Те питасте вашега потомца,
Даклен вашу вољу испунисте,
Пуштите га, да и ми зборимо,
Да питамо за наше државе.
Владика Пешар и сви остали, Црногорски духови.
Патријарси, нама опростите,
И ви наши цари једновјерни,
Великаши и војводе храбри
И војнички наши соколови,
Опростите, јер ве забунисмо,
Јер ни други бише разговори.
Опраштамо, витешки народе,
Ако су ви други разговори,
Ма смо ш њима пуно задовољни.
Отступају духови Црногорски.
Кажи штогод, Црногорски књаже!
Већ за моје царство разрушено.
Што ћу казат, царе православни,
Кад побоље ти од мене знадеш,
Каза ти је Лазар и Ђорђија,
И Обилић, што је на сриједу,
Како ти је раздробљено царство,
Нешто Турци, а нешто Латини,
Све су твоје царство разузели,
Остаде ти Српство у невољи,
Пак жалосно све проходе дане,
Мала ти је искра останула,
Мала искра насред од Србије,
И искру је тмуша притиснула,
Србија је Турска подајница,
Још зависи од цара Турскога,
Те му шиљу харач од Србије.
Ђорђија је мало прославио,
Први поче ш њима војевати,
Послијед их Милош ограничи,
Једно око отвори Србији,
1.Те су веље муке облакшале,
Пак сад могу муку преносити,
Ма још Срби Турцим харач дају,
Но Милоша Срби ишћераше,
То би њему од Срба захвала
За заслугу, што је урадио,
Ђорђијина сина поставише,
Међу њима те народ управља,
Ш њима стоја пуни двадест љета,
На нас често навираше Турци,
На витешку моју гору Црну,
Ја позивах брата у помоћи,
Александро с не хће обратити,
Ни на Турке с војском ударити,
У томе се Срби разљутише,
Александра књаза проћераше,
Не оћаше доћи у помоћи.
Цар Душан жалосан на разговоре.
Ја те слушам, Црногорски књаже,
Што кажујеш за нашу Србију,
Буд ли тако Срби урадише,
Александра књаза ишћераше,
Ко је сада њима на сриједи,
Имају ли каква господара?
Српски царе! што си најпотоњи,
И зато ћу теби показати.
Срби опет Милоша позвание,
Напослијед те га се спазише,
|